Sci-fi muzička priča: Novinarka (4/12)

 

France Mihelič, Muzikanti, 1956.

Odlučila je da napravi malo drugačiji članak o njima. „Kakvo je to istraživanje gde ne pričate sa informantima, nego samo iznesete svoje mišljenje i popljujete sve šta vam se ne sviđa?“ razmišljala je za sebe u autobusu. Još jedna od spontanih „autobuskih misli“ dok sluša muziku. Uglavljena u sedištima koja stoje naopačke, pa još pri ćošku, nije bila zanimljiva niti prodavcima, niti ostalim putnicima koji su pikirali koga da dignu sa sedišta sa komentarom „Pa nisam ja najmlađi ovde“.

Gledala je transkript intervjua sa Orebuhom na telefonu. „Pevanje vam je isto priča za sebe. Odnosno, za razliku od većine pesama sa Zemlje, koje imaju reči, tekst kao podlogu, Oreni pevaju melodije, obrasce, poput tzv. džez sketa – improvizacija na bazi glasova i slogova. Svaka melodija ima svoju strukturu, moguće je izražavati i poruke na taj način, što je zahtevalo i uosećavanje pesme i poznavanje datog 'vokabulara'.“ Krenula je da zeva, bilo je toplo u ovom delu autobusa, kod motora. Izgleda da klima nije radila dobro. Nekoliko ljudi oko nje je dremalo ili kljucalo boreći se sa snom. Neki od njih su je nasmejali. Ostavila je posao gaseći telefon za kasnije.

 

Prošle godine Raminta je videla intervju sa jednim muzikologom Smitsonijanove institucije Folkways, koji kaže da orensko pevanje nalikuje tradicionalnim pesmama indijanskih nacija SAD. Tek je započinjala istraživanje i, kako je ovo bio svež materijal, odlučila je da stupi u kontakt s nekim od stručnjaka. Posle više pokušaja – jer su svi u Vašingtonu DC konstantno zauzeti – uspela je da zakaže video-poziv sa jednim od indijanskih kustosa Nacionalnog muzeja američkih indijanaca. Dobila je višeg kustosa muzičke zbirke i rekla mu da želi da istraži više o toj temi za časopis „Kosmičke veze“.

 

Sagovornik se pomalo distancirao i krenuo da joj objašnjava da ovo nije do nje, već do brojnih njenih kolega i koleginica novinara koji koriste informacije kako im zatreba, a ne kako ih dobiju na intervjuima. „Bez brige, dobićete intervju na autorizaciju“, bila je predusetljiva, da čoveka malo opusti. „Gospođice (!), znate, ne može bilo koja strana kultura da se objasni preslikavanjem na nešto što, eto tako, 'zvuči' na nešto poznato laičkom uhu.“

 

„I tako sam provela nekih 30-tak minuta na vezi slušajući o razlikama i sličnostima pevanja bez reči između severnoameričkih indijanaca i onoga što se tada znalo o orenskoj muzici“, pričala je anegdotu Orebuhi na koktelu. „To su one situacije kada upadneš u tuđu raspravu, i ne znajući to“.

 

Misli, misli... njen mozak nanovo prepričava ono što je čitala ili razgovarala s nekim. Ne može da zaustavi taj voz utisaka. Bez reda, bez najave... Bez želje? Oseća kao da ima buku u glavi i da slabo primećuje išta drugo. Postaje svesna te opterećenosti mislima tek kada primeti tišinu ili neki suptilni zvuk u njenoj okolini. Kao sad – počinje da grmi. Treba još da sredi materijal od Golemovića Mlađeg...

 

Sutra... ali ne mogu sutra, imam ono otvaranje, ako se ne odloži, onda u subotu. Najverovatnije. Gasi svu tehniku. Gledaću kroz prozor kako počinje kiša.

 

Misli ne staju; usporavaju i ima ih manje, ali svesnija ih je. Razmišlja o različitim zvukovima koje proizvodi pljusak na krovu, u bašti, na ulici, na kolima... Prepušta se ovom ambijentu dok se nije setila da je ostavila otvoren prozor u drugoj sobi...