Sci-fi muzička priča: Društvo (5/12)

Dejan Golić, Untitled, 2020.

Planirao je još da ostane na uzvišici pored pijace, ali primetio je da mu neko ide u susret.

 

„Izvinite što vam smetam, ali tamo vam je mnogo zgodnije, niste na udaru vetra“, reče mu devojka flourescentno crvene kose, sa par cevčica koje su joj se spajale sa nozdrvama. Video joj je oči kroz plavičasto svetlo privezanog optičkog aparata koji je imao ulogu da joj zaštiti oči od tog istog vetra i prašine. Kao i da uveličava predmete i proverava dobijeni novac. Prodavačica ili radioničarka sa tehno marketa, pomisli Orebuha.

 

„Ne hvala, ne smeta mi…” ovde na sred vetrometine, sa polu-zatvorenim očima, bez kape po sunčanom danu, produžio je neizgovorenu rečenicu u sebi. Oseća se kao da je, što bi oni rekli, pao s kruške. Verovatno je i ona tako mislila, ali je htela da bude pažljiva.

 

Nasmešio joj se i rekao da je sve u redu, nije se dobro obukao, a vetar i sunce mu ne smetaju – ima ugrađena sočiva.

 

Naravno, pogledala je malo pažljivije njegove oči, kao da ga proverava. „Kako želite“, reče, „ali da znate imate tamo dole i jednu tavernu, ako vam je potrebno osveženje. Svašta čovek može da sazna na takvim mestima“. Ispratio je pravac njene ruke.

 

„Možda neki drugi dan“.

 

„OK stranče. Svratite do mog štanda 'Kraljica očiju' ako vam zatreba optička oprema, lako me je naći. Pozdrav!“ i ode svojim putem.

 

Ne treba mi publika sada, proleti mu kroz um. Tek je onda primetio pored svoje torbe mali trapezoidni stalak hologramskog oglašivača. Pažljivo ga je uzeo i zagledao. Njegov nije. Zaštićen senkom torbe, iz oglašivača su izašli samo logo taverne i kratka poruka „Dragi orenski bardu, bila bi nam čast da te ugostimo u taverni 'Tamanrasetska oaza'. Dođi da te upoznamo sa našim muzičarima i da ti iz prve ruke pokažemo naše hibridne instrumente. Šifra: Braća Youssef-Hernández“.

 

Čuo je za te krijumčarske, nezvanične instrumente. Upozorili su ga da bude pažljiv, jer nisu pouzdani. Mogu da budu sredstva za snimanje podataka ili jednostavno neupotrebljivi. Ono što mu je odmah zapalo za oči je da su ovi muzički instrumenti van sistema serijske proizvodnje, što znači da je većina njih pravljena ručno. To znači da nisu pod zvaničnom kontrolom. Za razliku od tradicionalnih radionica, ovde nema puno tradicionalnog – prave se s određenom, često promenjivom svrhom, sklapaju i menjaju u skladu sa dostupnim materijalima i veštinama svojih tvoraca. Želeo je da ih vidi.

 

Ali sam? A kako drugačije, kada ga niko od njegovih kontakata ne bi odveo na ovakva, ne-reprezentativna mesta. Verovatno i delom ilegalna. Nije mu se više sviralo, sada kada je prekinut i radoznalost mu nije dala mira. A i nije mu se išlo natrag. Spakovao je stvari i krenuo niz strminu. Nije imao straha – bio je obučen za samoodbranu, a imao je i načina da pošalje hitan signal za pomoć, ako zatreba. Biće ljubopitljivi stranac.

 

Svi su bili unutra, a mesto je imalo rashlađivače. Odisalo je mirisom hakarande čije se drveće ljubičastih cvetova nalazilo pored. Svirala je snimljena muzika – ona koja nije ni dovoljno tiha za razgovor, niti glasna za ples. Ona zbog koje ljudi na istom stolu podižu glas da bi bili čuti. S vrata je otišao pravo k šanku, raspitijući se za dotičnu braću čija je prezimena pogrešno izgovorio.

 

„Ramiz i Landin? Eno tamo kod prozora, ona dvojica debelih“, uputio ga je isto tako puniji šanker. „Nešto za popiti?“. „Za sada ne, hvala“. Produžio je do stola i primetio kako su ga već prepoznali, iako se nisu još upoznali.

 

„Eto, rekao sam ti da će doći“, rekao je onaj za koga se ispostavilo da je bio Ramiz. Izgledali su skoro identično, samo je Ramiz imao brkove, dok je Landin bio obrijan. Krupni, široki i jednostavno obučeni. Ponudili su ga mohitom iz bokala koji je stajao dopola pun na stolu. Prihvatio je, a zatim se rukom pridržao za sto dok je glava krenula da mu se iznenada klati i najzad stropoštao sa stolice na pod. Ona dvojica su odmah skočila na noge ka njemu.