Приказивање постова са ознаком svemirska putovanja. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком svemirska putovanja. Прикажи све постове

среда, 10. март 2010.

your own space adventure!

(decembar 2009.)

-->Ležeći kući bolestan, u nemogućnosti da prenesem ceo komp do kreveta i gledam film po sopstvenom izoru, boreći se oko daljinskog upravljača ne bi li izbegao vesti koje slušam po peti put, reklame koje se ponavljaju po bilioniti put sa istim šarenim pakovanjem i tupavom porukom, kao i ukućana bilo kakvih reality programa, uspeo sam da zauzmem busiju na History-ju. Razmišljam, koliko bih tek kao klinac gledao televiziju da smo imali kablovsku, ne bih skidao oči sa Discovery-ja, History-ja i sličnih im programa. A opet se jedno vreme nisam uopšte ''skidao'' da TV-a (dani davno prošli, sada gledam tv jedino u prolazu).

Elem, posle jedno 2 sata pojavljuje se emisija o svemirskim putovanjima, odmah nakon rada nacističkih inženjera i naučnika na raketama i suborbitalnim letovima. Werner von Braun je praveći prve rakete dugog dometa tipa V2 (namenjene bombardovanju Engleske) utro put raketama koje su čoveka odvele na mesec (Saturn V) na čijem projektovanju je on sam učestvovao, nakon predaje saveznicima, pomaganju Americi u takmičenju ''ko će prvi do svemira'' i plaćanju duga pobedničkoj strani. Druga osoba koje je relevantna za svemirska putovanja (a čijeg imena ne mogu da se setim nikako, niti da ga iskopam, ako se iko seti, neka mi javi) je austrijski naučnik koji je, a i slično se može reći i za fon Brauna, pristupio vojsci ne bi li uspeo da realizuje svoje projekte koji su bili vezani ni manje ni više nego za putovanja u svemir, iako je Hitleru u momentu bilo važnije da se naučnici poput njega, fon Brauna i braće Horten okupe (ili bolje rečeno, takmiče) ne bi li smislili način da se bombarduje Amerika, bilo raketama, bilo avionima, bilo letilicama koje bi to činile iz Zemljine orbite.

2001 godine je prvi svemirski turista Dennis Tito dospeo do Internacionalne svemirske stanice. ''I love space!'' rekao je okružen astronautima u slavljeničkoj stmosferi. I to je samo početak. Agencija, ustanovljena još 1998, Space Adventures Ltd, konglomerat preduzetnika i specijalista iz sveta svemirskih letova, avanturističkih putovanja i industrija zabave, čini danas prvu i jedinu turističku kompaniju koja vas može odvesti u svemir. Cena prava sitnica za takvo iskustvo: 20 miliona dolara (koliko je platio Tito). Svaki klijent prolazi kroz specijalnu obuku namenjenu astronautima ne bi li mogao da ode u svemir. Eric C. Anderson, predsednik kompanije, u emisiji reče da se sada omogućava prvi put običnom čoveku (tj. ne astronautu) da učini takav poduhvat. Teško da se ''običnim'' ljudima mogu smatrati multimilioneri koji su koristili njihove usluge do sada.

Ali prvi korak je načinjen, i sada su kola na solarnu energiju skupa, a kada postanu apsolutno neophodna, kada uđu u široku proizvodnju, a materijali i tehnologija postanu jeftiiji i dostupniji, postaće standard. Za putovanja u svemir to je još uvek na dugačkom štapu. Space Adventures trenutno nudi nekoliko programa potencijalnim klijentima: Lunar mission (100 miliona dolara), Orbital Spaceflight, Suborbital Spaceflight (102 hiljade), a za one koji samo hoće da osete čari bestežinskog stanja tu je Zero Gravity Flights (od 5 do 165 hiljada). Hoće li i svemirski turista imati dezen na svom oklopu poput onog što ga ima njegov stereotipni zemaljski kolega - u vidu cvetnog aranžmana košulje za koju se veruje da je havajska (kao što se veruje i da su Vikinzi imali rogove na šlemovima), naoružan fotoaparatima i beskrajnom željom za ''proširenjem vidika i iskustva''?

''Since the dawn of manned spaceflight, fewer than 500 people have traveled to space – now you could be one of them!''
-->http://en.wikipedia.org/wiki/Space_Adventures -->http://www.spaceadventures.com/index.cfm -->http://en.wikipedia.org/wiki/Space_tourism


Update (26.04.2010.)
još malo:

Virgin Galactic: http://www.virgingalactic.com, http://en.wikipedia.org/wiki/Virgin_Galactic

Imam pola članka sačuvanog - Politika, 03.03.2010., nisu ga okačili na sajt:


''Kratka balkanska lista svemirskih turista''

''Iznad kalifornijske pustinje upravo je testirana letilica koja će odvesti prve turiste u vasionu, a estradni menadžer Saša Dragić, odavno najavljen kao prvi Srbin koji će odleteti u svemir, nije još uplatio ni depozit mada je, kaže, njegovo ime upisano na listu zainteresovanih.
'Samo da prođu koncerti Jorgosa Dalarasa i grupe Zana koje organizujem i bacam se na visinske pripreme', rekao je kada smo ga pitali da li zaista planira da odleti u svemir sa kompanijom britanskog milijardera Ričarda Bensona.
U međuvremenu ga je pretekla jedna Srpkinja. Kartu je direktno od Virdžin galaktika kupila Nataša Pavlović, glumica i model koja živi u Loš Anđelesu, a inače je veliki zaljubljenik u letenje i aktivan član Međunarodnog udruženja žena pilota. Ako izuzmemo nju, spisak ljudi sa Balkana koji su se oprostili od 200.000 dolara da bi pet minuta iskusili lebdenje u bestežinskom prostoru zasad se svodi na jedno slovo...''

Jelena Kavaja
(ako nađem ceo, okačim ga)

when i'm 64 / kosmički kaluđeri

Još jedan Myspace blog, kontemplacija o prolaznosti i citiranje Voje Despotova.

(februar 2008.)

Zapravo, nikad nisam nešto gotivio ''Sgt. Peppers''... Više sam čak voleo onaj psihodelični ''Magical mystery tour''... Bolje mi zvuči ''When I’m 84''.

Razmišljam nesto u busu (kao i uvek): šta ce biti sa ovim spejsom (/fejsbukom/last.fm-om) kad budem(o) mator(i)? Da li ću/ćemo ga uopšte više koristiti spejs? Kapiram da smo među prvim generacijama myspace ljudi (šta, spejs postoji od 2003. godine) i da još niko nije stigao da (online) ostari uz spejs. Ljudi će se družiti, neki upoznati i u stvarnom životu, kačiti nove slike, menjati...

''Grow old with me...'' (patetika sledi)

A šta će biti kada neko od mojih prijatelja umre? Obrisaće mu/joj spejs? Ili će postojati neka postmoderna institucija online spomen-strane? Da li je čika Tom mislio o tome…

Navodi me ovo na razmišljanje da li ću uopste sa 40/50 godina izlaziti na koncerte i žurke (makar upola kao sada)... Ne bih voleo da sa 64. godine budem kao moji roditelji. Čak iako budem izlazio na razne ''manifestacije'', hoću li imati društvo (mojih godina) koje će izlaziti sa mnom? Možda većina ljudi postane suviše zauzeta za izlaske, porodica, posao itd. Pa šta, izlaziš sam(?). Često sam viđao neke matorce na koncertima i skoro uvek su bili sami. Ili ćeš se smoriti, ili ćeš nastaviti da budes ''drugačiji''... Dok ne bude: ''suviše sam mator ja za ovo''... Tad natupa: ''When I’m 84''... Al' neću da hranim golubove po parkovima. Možda vrapce... Gugutke (aka grlice) će me ionako podsećati da kupujem kruh (aka hleb) svako jutro...

''A koji ti je nick na spejsu?''

Situacija: tvoja deca imaju spejs i neće da ti kažu ko su da ih ne bi špijunirao. Baš me briga. Naravno da ću im gledati strane ponekad, jbg. spejs je javan, ali nemam nameru da budem control freak... Ćale na spejsu, zvuči jezivo moram da priznam...

I tako... Evo malo Vojislava Despotova, kao attachment-a mojih misli:


Kosmički kaluđeri (Vruć Pas i drugi eseji)

Svemirska letilica “Pionir-10”, lansirana marta 1972. godine, oslobođena zemaljske prirode, ostavila je za sobom Mesec i Jupiter, bestidno napredujući prema Plutonu, iza koga nastaje ogroman međuzvezdani prostor koji nas deli od najbližih sjajnih livada naše galaksije.
Oko 1987. godine letilica ce stići na granicu Suncevog sistema i napustiti ga brzinom od 42.000 km/h.
Najbliža zvezda, Alfa, u sazvezđu Kentaur, udaljena je od nas, grbavih mladića, 4,3 svetlosne godine. Da je usmeren prema Alfi, “Pionir-10” bi prešao ovu nehumanu razdaljinu za 100.000 zemaljskih godina.
Budale, viću bežičnim putem na nas umorni naučnici, podržani vojnim političarima čiji se interesni ukus u programu svemirskih istraživanja žalosno svodi na stratosferu, put je nemoguć!
Ljudski život u proseku traje 70 godina. Da li će da se produži? Neće? Možda malo? A to znači da bi spori međuzvezdani putnici potrošili na putovanju da Alfe 1429 svojih života, uključujuci tu, možda, i sve raspoloive reinkarnacije. Fizički život je jedan, deljiv, doduše, sa raznim sitnim smrtima ali nemnoživ sa hiljadu i nešto.
Ostvarimo li želju da starimo što sporije, put pred nama jos uvek nedomašivo vrišti.
Da bismo izveli ovaj privatni poduhvat, putovanje snova sa budnom ljudskom posadom, bilo bi obavezno da konstruišemo potpuno drugačiji lansirni i pogonski sistem, da realizujemo ideju teleportacije, da izgradimo nove, nemendeljejevske materijale ili da, u najgorem slučaju, usavršimo konvencionalne motore da mogućnosti postizanja brzine svetlosti.
Iza agresivne odbrane naučnika da za sada nismo u stanju da savladamo ogromna kosmička prostranstva krije se i patološka čovečja potreba da se smisao svakog putovanja smerno, građanski uskladi sa urođenom težnjom za povratkom s puta.
Ne možemo da idemo jer želimo da se vratimo.
Zahtevamo: da se, uz rezervne milijarde dolara/rublji, ne kalkuliše preostalim značenjem naše egzistencije.
Zahtevamo: da se multinacionalni grozdovi mozgova cede u vino ulaganja u izgradnju golemih kosmičkih brodova koji će na put izvan malog razuma i Sunčevog sistema, u uslovima pogodnim za minimalno trajno održavanje života, poneti zagrljene parove spremne da se u beskraj otisnu bespovratno.
Zahtevamo: da tamo gore, u pokretu, gajimo povrće i reprodukujemo se, da se bavimo bespovratnim stvarima uopšte, da umiremo rađajući sporu decu, kako bi ona, kao naš udaljeni generacijski eho, stigla u nepoznate kosmičke provincije, obišla zvezde i planete, pristupačne danas samo najjacim teleskopima i radarima, i susrela se sa drugim, možda manje beznadežnim civilizacijama.
Na Zemlji je bezbroj usamljenih i izgubljenih žena i muškaraca. Njihovi zli neprijatelji imaju i krupne i sitne poroke.
Zato, zamenimo im predstojeća samoubistva i eutanazije u belim klinikama stvarnim putovanjem u nepovrat.
Za ljude nove kulture, tehnologije i svesti, za ljude odronjenog dvadesetog veka, nisu stari i vlažni srednjevekovni manastiri.
Hiljade nas pristaju, zahtevajući, da kao kosmički kaluđeri, u dugim brodovima, uz svoj kiseonik, pasulj i bebe, u parovima, krenu na put spasenja smisla sopstvenog života i ostvare matoru planetarnu ambiciju za osvajanjem zvezda.
Bez povratka.
Jedini cilj naseg života je baš takav predumišljaj, preobražaj, korekcija beznadežnog bitisanja ka kosmiškom kaluđerstvu, kao što je, po Steriji, jedni cilj pisanja ispravlenije.
Zahtevamo to.
Ako treba, platićemo kartu.