Još jedan Myspace blog, kontemplacija o prolaznosti i citiranje Voje Despotova.
(februar 2008.)
Zapravo, nikad nisam nešto gotivio ''Sgt. Peppers''... Više sam čak voleo onaj psihodelični ''Magical mystery tour''... Bolje mi zvuči ''When I’m 84''.
Razmišljam nesto u busu (kao i uvek): šta ce biti sa ovim spejsom (/fejsbukom/last.fm-om) kad budem(o) mator(i)? Da li ću/ćemo ga uopšte više koristiti spejs? Kapiram da smo među prvim generacijama myspace ljudi (šta, spejs postoji od 2003. godine) i da još niko nije stigao da (online) ostari uz spejs. Ljudi će se družiti, neki upoznati i u stvarnom životu, kačiti nove slike, menjati...
''Grow old with me...'' (patetika sledi)
A šta će biti kada neko od mojih prijatelja umre? Obrisaće mu/joj spejs? Ili će postojati neka postmoderna institucija online spomen-strane? Da li je čika Tom mislio o tome…
Navodi me ovo na razmišljanje da li ću uopste sa 40/50 godina izlaziti na koncerte i žurke (makar upola kao sada)... Ne bih voleo da sa 64. godine budem kao moji roditelji. Čak iako budem izlazio na razne ''manifestacije'', hoću li imati društvo (mojih godina) koje će izlaziti sa mnom? Možda većina ljudi postane suviše zauzeta za izlaske, porodica, posao itd. Pa šta, izlaziš sam(?). Često sam viđao neke matorce na koncertima i skoro uvek su bili sami. Ili ćeš se smoriti, ili ćeš nastaviti da budes ''drugačiji''... Dok ne bude: ''suviše sam mator ja za ovo''... Tad natupa: ''When I’m 84''... Al' neću da hranim golubove po parkovima. Možda vrapce... Gugutke (aka grlice) će me ionako podsećati da kupujem kruh (aka hleb) svako jutro...
''A koji ti je nick na spejsu?''
Situacija: tvoja deca imaju spejs i neće da ti kažu ko su da ih ne bi špijunirao. Baš me briga. Naravno da ću im gledati strane ponekad, jbg. spejs je javan, ali nemam nameru da budem control freak... Ćale na spejsu, zvuči jezivo moram da priznam...
I tako... Evo malo Vojislava Despotova, kao attachment-a mojih misli:
Kosmički kaluđeri (Vruć Pas i drugi eseji)
Svemirska letilica “Pionir-10”, lansirana marta 1972. godine, oslobođena zemaljske prirode, ostavila je za sobom Mesec i Jupiter, bestidno napredujući prema Plutonu, iza koga nastaje ogroman međuzvezdani prostor koji nas deli od najbližih sjajnih livada naše galaksije.
Oko 1987. godine letilica ce stići na granicu Suncevog sistema i napustiti ga brzinom od 42.000 km/h.
Najbliža zvezda, Alfa, u sazvezđu Kentaur, udaljena je od nas, grbavih mladića, 4,3 svetlosne godine. Da je usmeren prema Alfi, “Pionir-10” bi prešao ovu nehumanu razdaljinu za 100.000 zemaljskih godina.
Budale, viću bežičnim putem na nas umorni naučnici, podržani vojnim političarima čiji se interesni ukus u programu svemirskih istraživanja žalosno svodi na stratosferu, put je nemoguć!
Ljudski život u proseku traje 70 godina. Da li će da se produži? Neće? Možda malo? A to znači da bi spori međuzvezdani putnici potrošili na putovanju da Alfe 1429 svojih života, uključujuci tu, možda, i sve raspoloive reinkarnacije. Fizički život je jedan, deljiv, doduše, sa raznim sitnim smrtima ali nemnoživ sa hiljadu i nešto.
Ostvarimo li želju da starimo što sporije, put pred nama jos uvek nedomašivo vrišti.
Da bismo izveli ovaj privatni poduhvat, putovanje snova sa budnom ljudskom posadom, bilo bi obavezno da konstruišemo potpuno drugačiji lansirni i pogonski sistem, da realizujemo ideju teleportacije, da izgradimo nove, nemendeljejevske materijale ili da, u najgorem slučaju, usavršimo konvencionalne motore da mogućnosti postizanja brzine svetlosti.
Iza agresivne odbrane naučnika da za sada nismo u stanju da savladamo ogromna kosmička prostranstva krije se i patološka čovečja potreba da se smisao svakog putovanja smerno, građanski uskladi sa urođenom težnjom za povratkom s puta.
Ne možemo da idemo jer želimo da se vratimo.
Zahtevamo: da se, uz rezervne milijarde dolara/rublji, ne kalkuliše preostalim značenjem naše egzistencije.
Zahtevamo: da se multinacionalni grozdovi mozgova cede u vino ulaganja u izgradnju golemih kosmičkih brodova koji će na put izvan malog razuma i Sunčevog sistema, u uslovima pogodnim za minimalno trajno održavanje života, poneti zagrljene parove spremne da se u beskraj otisnu bespovratno.
Zahtevamo: da tamo gore, u pokretu, gajimo povrće i reprodukujemo se, da se bavimo bespovratnim stvarima uopšte, da umiremo rađajući sporu decu, kako bi ona, kao naš udaljeni generacijski eho, stigla u nepoznate kosmičke provincije, obišla zvezde i planete, pristupačne danas samo najjacim teleskopima i radarima, i susrela se sa drugim, možda manje beznadežnim civilizacijama.
Na Zemlji je bezbroj usamljenih i izgubljenih žena i muškaraca. Njihovi zli neprijatelji imaju i krupne i sitne poroke.
Zato, zamenimo im predstojeća samoubistva i eutanazije u belim klinikama stvarnim putovanjem u nepovrat.
Za ljude nove kulture, tehnologije i svesti, za ljude odronjenog dvadesetog veka, nisu stari i vlažni srednjevekovni manastiri.
Hiljade nas pristaju, zahtevajući, da kao kosmički kaluđeri, u dugim brodovima, uz svoj kiseonik, pasulj i bebe, u parovima, krenu na put spasenja smisla sopstvenog života i ostvare matoru planetarnu ambiciju za osvajanjem zvezda.
Bez povratka.
Jedini cilj naseg života je baš takav predumišljaj, preobražaj, korekcija beznadežnog bitisanja ka kosmiškom kaluđerstvu, kao što je, po Steriji, jedni cilj pisanja ispravlenije.
Zahtevamo to.
Ako treba, platićemo kartu.
(februar 2008.)
Zapravo, nikad nisam nešto gotivio ''Sgt. Peppers''... Više sam čak voleo onaj psihodelični ''Magical mystery tour''... Bolje mi zvuči ''When I’m 84''.
Razmišljam nesto u busu (kao i uvek): šta ce biti sa ovim spejsom (/fejsbukom/last.fm-om) kad budem(o) mator(i)? Da li ću/ćemo ga uopšte više koristiti spejs? Kapiram da smo među prvim generacijama myspace ljudi (šta, spejs postoji od 2003. godine) i da još niko nije stigao da (online) ostari uz spejs. Ljudi će se družiti, neki upoznati i u stvarnom životu, kačiti nove slike, menjati...
''Grow old with me...'' (patetika sledi)
A šta će biti kada neko od mojih prijatelja umre? Obrisaće mu/joj spejs? Ili će postojati neka postmoderna institucija online spomen-strane? Da li je čika Tom mislio o tome…
Navodi me ovo na razmišljanje da li ću uopste sa 40/50 godina izlaziti na koncerte i žurke (makar upola kao sada)... Ne bih voleo da sa 64. godine budem kao moji roditelji. Čak iako budem izlazio na razne ''manifestacije'', hoću li imati društvo (mojih godina) koje će izlaziti sa mnom? Možda većina ljudi postane suviše zauzeta za izlaske, porodica, posao itd. Pa šta, izlaziš sam(?). Često sam viđao neke matorce na koncertima i skoro uvek su bili sami. Ili ćeš se smoriti, ili ćeš nastaviti da budes ''drugačiji''... Dok ne bude: ''suviše sam mator ja za ovo''... Tad natupa: ''When I’m 84''... Al' neću da hranim golubove po parkovima. Možda vrapce... Gugutke (aka grlice) će me ionako podsećati da kupujem kruh (aka hleb) svako jutro...
''A koji ti je nick na spejsu?''
Situacija: tvoja deca imaju spejs i neće da ti kažu ko su da ih ne bi špijunirao. Baš me briga. Naravno da ću im gledati strane ponekad, jbg. spejs je javan, ali nemam nameru da budem control freak... Ćale na spejsu, zvuči jezivo moram da priznam...
I tako... Evo malo Vojislava Despotova, kao attachment-a mojih misli:
Kosmički kaluđeri (Vruć Pas i drugi eseji)
Svemirska letilica “Pionir-10”, lansirana marta 1972. godine, oslobođena zemaljske prirode, ostavila je za sobom Mesec i Jupiter, bestidno napredujući prema Plutonu, iza koga nastaje ogroman međuzvezdani prostor koji nas deli od najbližih sjajnih livada naše galaksije.
Oko 1987. godine letilica ce stići na granicu Suncevog sistema i napustiti ga brzinom od 42.000 km/h.
Najbliža zvezda, Alfa, u sazvezđu Kentaur, udaljena je od nas, grbavih mladića, 4,3 svetlosne godine. Da je usmeren prema Alfi, “Pionir-10” bi prešao ovu nehumanu razdaljinu za 100.000 zemaljskih godina.
Budale, viću bežičnim putem na nas umorni naučnici, podržani vojnim političarima čiji se interesni ukus u programu svemirskih istraživanja žalosno svodi na stratosferu, put je nemoguć!
Ljudski život u proseku traje 70 godina. Da li će da se produži? Neće? Možda malo? A to znači da bi spori međuzvezdani putnici potrošili na putovanju da Alfe 1429 svojih života, uključujuci tu, možda, i sve raspoloive reinkarnacije. Fizički život je jedan, deljiv, doduše, sa raznim sitnim smrtima ali nemnoživ sa hiljadu i nešto.
Ostvarimo li želju da starimo što sporije, put pred nama jos uvek nedomašivo vrišti.
Da bismo izveli ovaj privatni poduhvat, putovanje snova sa budnom ljudskom posadom, bilo bi obavezno da konstruišemo potpuno drugačiji lansirni i pogonski sistem, da realizujemo ideju teleportacije, da izgradimo nove, nemendeljejevske materijale ili da, u najgorem slučaju, usavršimo konvencionalne motore da mogućnosti postizanja brzine svetlosti.
Iza agresivne odbrane naučnika da za sada nismo u stanju da savladamo ogromna kosmička prostranstva krije se i patološka čovečja potreba da se smisao svakog putovanja smerno, građanski uskladi sa urođenom težnjom za povratkom s puta.
Ne možemo da idemo jer želimo da se vratimo.
Zahtevamo: da se, uz rezervne milijarde dolara/rublji, ne kalkuliše preostalim značenjem naše egzistencije.
Zahtevamo: da se multinacionalni grozdovi mozgova cede u vino ulaganja u izgradnju golemih kosmičkih brodova koji će na put izvan malog razuma i Sunčevog sistema, u uslovima pogodnim za minimalno trajno održavanje života, poneti zagrljene parove spremne da se u beskraj otisnu bespovratno.
Zahtevamo: da tamo gore, u pokretu, gajimo povrće i reprodukujemo se, da se bavimo bespovratnim stvarima uopšte, da umiremo rađajući sporu decu, kako bi ona, kao naš udaljeni generacijski eho, stigla u nepoznate kosmičke provincije, obišla zvezde i planete, pristupačne danas samo najjacim teleskopima i radarima, i susrela se sa drugim, možda manje beznadežnim civilizacijama.
Na Zemlji je bezbroj usamljenih i izgubljenih žena i muškaraca. Njihovi zli neprijatelji imaju i krupne i sitne poroke.
Zato, zamenimo im predstojeća samoubistva i eutanazije u belim klinikama stvarnim putovanjem u nepovrat.
Za ljude nove kulture, tehnologije i svesti, za ljude odronjenog dvadesetog veka, nisu stari i vlažni srednjevekovni manastiri.
Hiljade nas pristaju, zahtevajući, da kao kosmički kaluđeri, u dugim brodovima, uz svoj kiseonik, pasulj i bebe, u parovima, krenu na put spasenja smisla sopstvenog života i ostvare matoru planetarnu ambiciju za osvajanjem zvezda.
Bez povratka.
Jedini cilj naseg života je baš takav predumišljaj, preobražaj, korekcija beznadežnog bitisanja ka kosmiškom kaluđerstvu, kao što je, po Steriji, jedni cilj pisanja ispravlenije.
Zahtevamo to.
Ako treba, platićemo kartu.
