Afrička muzika kroz dokumentarce

Музеј југословенске Кинотеке (Косовска 11), Студио за електронске медије „Влада Петрић“

Афричка музика кроз документарце

Аутор циклуса: Срђан Тунић, историчар уметности

20. и 21. март, увек са почетком у 18:00 (улаз 100дин)

20. март

„Имидиван: пратиоци“ (Imidiwan: companions), документарац о групи Тинаривен (Tinariwen)

Режија: Џеси Нотола (Jessy Nottolа)

2008., Мали-Енглеска, 31 минут

Језици: француски, тамашек; титл: енглески

„Ђембефола“ (Djembefola), документарац о Мамадуу Кеити (Mamady Keïta)

Режија: Лорен Шевалије (Laurent Chevallier)

1991., Гвинеја-Француска, 65 минута

Језици: француски, мандинка, енглески; титл: енглески

Пројекција документараца, разговор и дискусија.

21. март

„Булевар независности“ (Boulevard de l'Indépendance), документарац о групи Симетрик оркестра Туманија Диабатеа (Toumani Diabaté's Symmetric Orchestra)

Режија: Козима Спендер (Cosima Spender)

2006., Мали-Енглеска, 14 минута

Језици: француски, мандинка; титл: енглески

„Бенда Билили!“ (Benda Bilili!), документарац о групи Стаф Бенда Билили (Staff Benda Bilili)

Режија и сценарио: Рено Баре (Renaud Barret) и Флоран де ла Тујал (Florent de La Tullaye)

2010., Демократска република Конго-Француска, 86 минута

Језици: француски, лингала; титл: енглески

Пројекција документараца, разговор и дискусија.

http://www.kinoteka.org.rs/nova/msala/ims.htm

Афричка музика

практично и не постоји другачије него као географска одредница. Музичке праксе, па и читаве културе постоје паралелно и добро је посматрати их одвојено, што посебно важи за северноафричку традицију. Иако нема сумње да постоји „од давнина“, „историја“ Афричке музике је мутна и нејасна, утолико пре што неки њени токови (нпр. вишегласје и пентаоника) изгледају паралелни, рецимо, Европским, иако је тешко, ако не и немогуће замислити да су музичари из Централне Африке познавали музику европског развијеног Средњег века. Аутор циклуса је изабрао неке, узорне (али и прилично „свеже“) примере Афричког, у светским размерама веома значајног етномузичког корпуса, а најављен је и наставак овог циклуса.

Одјеци ове старе и за посматрање еволуције опште историје музике вредне традиције, добијају нове обрисе, и најзад, успостављају нове везе - у новом времену. (Борислав Станојевић)

Пустињски блуз

„Имидиван: пратиоци“ је документарац о малијској групи Тинаривен („Пустиња“) који прати њихов истоимени албум из 2009. године. Настао током '70-их година инспирисан западњачком рок и поп музиком, као и ангажованом протестном музиком Северне Африке, Тинаривен постаје светски познат почетком 2000-их наступима на Фестивалу у пустињи у Малију. Њихове песме су под великим утицајем номадске културе муслиманских Туарега (којима већина чланова бенда припада). Кроз овај документарац снимљен у пустињи, пратећи пробе и наступе на отвореном, чланови бенда говоре како су постали професионални музичари током година и шта их инспирише да праве музику.

Бубањ ђембе

„Ђембефола“ – „онај који свира ђембе“ је назив документарца о Мамадуу Кеити, једном од најпознатијих музичара из Гвинеје, који дуги низ година живи и ради на Западу, организујући школе афричких перкусија. Овај документарац прати његов повратак у родно место након вишегодишњег боравка ван земље, кроз сусрете са породицом и пријатељима, као и живим наступима. Мамаду Кеита је, као сви традиционални Мандинка музичари Западне Африке, наследио своју будућу вокацију, у његовом случају то је умеће свирања афричког бубња ђембе. Овај тип бубња је постао један од најпопуларнијих ваневропских инструмената – музике света (world music) данашњице, поред индијског ситара и индонежанског гамелан оркестра.

Кора и афро-латинска музика

Документарац „Булевар независности“ прати истоимени албум из 2006. бенда Тhe Symmetric Orchestra који предводи малијски музичар Тумани Диабате (Toumani Diabaté), главни наратор филма. Њихова музика је фузија афро-латинске, џез и традиционалне музике Западне Африке. Тумани Диабате је један од најпознатијих гриоа, ђелија – традиционалних музичких бардова Малија данашњице, који је на сцени од '80-их годинa. Он свира афричку харфу-лауту кору, која је вековима била пратилац епских и историјских песама, хвалоспева и коментара друштва музичара који припадају народима Манде. Сарађивао је са музичарима као што су Али Фарка Туре (Ali Farka Touré) и Балаке Сисоко (Ballaké Sissoko), а такође је члан, са још неколицином музичара из Африке и члановима некадашњег Buena Vista Social Club-а, бенда AfroCubism.

Афричка румба

Протагонисти документарца „Бенда Билили!“ су чланови бенда Staff Benda Bilili – група средовечних параплегичара клошара и деце са улице који су од свирања за преживљавање у зоолошком врту у Киншаси, престоници ДР Конго, доспели до интернационалне сцене и професионалних ангажмана. Пратећи њихов свакодневни живот, пробе и наступе, ова прича говори о инклузији, борби, ентузијазму и посвећености музици. Њихова музика је базирана на румби, музици за плес и забаве пореклом из Конга која је на Куби добила свој напопуларнији облик.

Vilijam Kentridž: fragmenti sećanja postkolonijalne Južne Afrike

Вилијам Кентриџ:

фрагменти сећања постколонијалне Јужне Африке

Аутор циклуса: Срђан Тунић, историчар уметности

13.-14. децембар, увек са почетком у 18:00

Студио за електронске медије "Влада Петрић", Кинотека

1. дан

„Јоханесбург: други највећи град после Париза“ (Johannesburg: 2nd greatest city after Paris), 1989., 8 минута

„Споменик“ (Monument), 1990., 3 минута

„Рудник“ (Mine), 1991., 6 минута

„Трезвеност, гојазност и старење“ (Sobriety, obesity and getting old), 1991., 8 минута

„Друга земља (Another country), спот за групу Mango Groove, 1993., 4 минута

„Феликс у изгнанству“ (Felix in exile), 1994., 9 минута

„Историјат главне жалбе“ (History of the main complaint), 1996., 6 минута

„Вагање... и чежња“ (Weighting... and wanting), 1997., 6 минута

„Стереоскоп” (Stereoscope), 1999., 6 минута

„Аутоматско писање“ (Automatic writing), 2003., 3 минута

„Календар плиме и осеке“ (Tide table), 2003., 8 minuta

„Магична фрула“ (The magic flute), 2005., 4 минута

„Црна кутија“ (The black box/Chambre noire), 2005., 23 минута

„Шта ће доћи (већ је дошло)“ (What will come (has already come)), 2007., 9 минута

„Пет тема у Музеју савремене уметности у Сан Франциску“ (Five themes in SF MOMA), 2009., 8 минута

„Нос“ (The Nose), 2010., 4 минута

(укупно око 115 минута)

Режија и сценарио: Вилијам Кентриџ (William Kentridge)

Земља: Јужноафричка република

Језик: енглески, без титла

Пројекција кратких анимираних филмова и интервјуа са Вилијамом Кентриџом, powerpoint презентација, разговор и дискусија.

2. дан

„Предавања гостујућих уметника Тима Хамила: Вилијам Кентриџ“ (Tim Hamill Visiting Artist Lecture: William Kentridge)

2011., С.А.Д., 82 минута

Документарни снимак Бостонског Универзитета лепих уметности и Школе за визуелне уметности.

Језик: енглески, без титла

Пројекција предавања које је Вилијам Кентриџ одржао у Школи за визуелне уметности (Универзитет у Бостону, С.А.Д., фебруар 2011.), разговор и дискусија.

Јужноафрички мултимедијални уметник Вилијам Кентриџ (рођен 1955.) од средине '90-их година двадесетог века постаје често виђен аутор на изложбама, у музејима и галеријама света (Документа у Каселу, Бијенала у Сао Паолу, Сиднеју и Венецији, Лувр, Албертина, Музеји савремене уметности у Њујорку, Барселони, Монтреалу, Чикагу, Сан Франциску, Кјоту, Хирошими, Москви...), а на Филмском фестивалу у Кану 2004. су били представљени његови кратки филмови. Кентриџово стваралаштво је препознатљиво по анимацији коју ради ручно и угљеном, што постаје његов заштитни знак, као и многобројним графикама и инсталацијама. Графичар по вокацији, овај мултимедијални уметник на свој личан и кодиран језик говори о јужноафричком друштву током и непосредно после апартхејда, наличја колонијализма у Јужноафричкој републици, и начинима како се политика и идеологија манифестују у свакодневици, у приватним животима људи. Поред историјских догађаја и уметничких дела на које он често реферише (колонијализам у Африци, Гетеов Фауст, Ибзенов краљ Иби...), као и политичког набоја који се, и поред повремених потешкоћа у разумевању локалног контекста, може ишчитати из његових дела, Кентриџа такође занима и позориште. Поред афричких студија и лепих уметности, он је студирао пантомиму у Интернационалној позоришној школи Жака Лекока у Паризу и сарађивао са позоришним трупама из Јужноафричке републике на бројним представама (Junction Avenua Theatre Company, Headspring Puppet Company).

Кроз своја два главна лика, Феликса Тителбаума и Сохоа Екштајна, радника и индустријалца, „доброг“ и „лошег“ момка, две стране истог новчића, Кентриџ коментарише стање друштва које се суочава са својом прошлошћу, сећањем и потискивањем злодела која су га задесила. Сећање и историја су подложни забораву и кривљењу, на шта Кентриџ покушава да нам скрене пажњу подсећањем на мало познате историјске епизоде из колонијалне прошлости Африке, као и самом техником рада. Наиме, његови кратки анимирани филмови настају од неколицине цртежа-сцена оцртаних угњеном и брисани гумицом, који су затим снимљени. У једном покрету се могу видети трагови претходних облика и покрета ликова и ствари, као и на крају крајева додир самог ствараоца, попут сећања које полако бледи и постепено нестаје или се претвара у нешто друго и сасвим неочекивано. Фрагменти сећања ликове у Кентриџовим филмовима често подсећају на прошлост коју покушавају да потисну, али је суочавање са реалношћу неизбежно, што има недвосмислену поруку у друштву које је током друге половине ХХ века функционисало на бази расне сегрегације. Уметник сведочи о свом времену: политика у делима Вилијама Кентриџа није јасна и манифестна, већ – као и у реалности – контрадикторна и амбивалнтна, а историја се може понављати уколико се човек не суочи са њом. По речима самог уметника: „заборављање је природно, а памћење чини уложени напор“.

Hajao Mijazaki: konstruktor svetova - budućih i prošlih

http://www.kinoteka.org.rs

Студио за електронске медије „Влада Петрић“

17-19 мај 2011

увек са почетком у 18:00

Хајао Мијазаки: конструктор светова - будућих и прошлих

1) 17. мај, уторак

„Наушика/Наусикаја из долине ветра“ (Kaze no Tani no Naushika)

Режија и сценарио: Хајао Мијазаки (Hayao Miyazaki)

1984, Јапан, 117 минута

Језик: јапански, титл: енглески

Пројекција филма, предавање о филму и истоименом стрипу, дискусија.

2) 18. мај, среда

„Лапута: замак на небу“ (Tenkū no Shiro Rapyuta)

Режија и сценарио: Хајао Мијазаки (Hayao Miyazaki)

1986, Јапан, 126 минута

Језик: јапански, титл: енглески

Пројекција филма, предавање о филму, дискусија.

3) 19. мај, четвртак

„Принцеза Мононоке“ (Mononoke-hime)

Режија и сценарио: Хајао Мијазаки (Hayao Miyazaki)

1997, Јапан, 134 минута

Језик: енглески, титл: енглески

Пројекција филма, предавање о филму, дискусија

Аутор циклуса:

Срђан Тунић, историчар уметности

ХајаоМијазаки (1941) је један од најпознатијих јапанских аниматора и филмских режисера који ужива огромну популарност у Јапану, а од филма Принцеза Мононоке (1997) постаје веома популаран и награђиван и на Западу. За његову популарност су највише заслужни анимирани филмови за децу, као и за одрасле, иако је понекад граница која раздваја та два врло танка или и не постоји, а морамо имати у виду да се поимање ''шта је прикладно за децу'' у различитим деловима света другачије перципира него на Западу. Томе у многоме доприноси комплексност Мијазакијевих ликова, који никада нису скроз ''добри'' или ''лоши'' (у складу са филозофијом јинга и јанга), свестрани, заступајући конструктивно мишљење и акцију као решења за животне проблеме, без илузија да знамо све и да постоји само једно виђење ствари. Мијазакијеви анимирани филмови, махом цртани ручно, разбијају стереотипе о ''цртаћима'' као неозбиљној забави намењеној најмлађима и представљају вредна уметничка дела. Еколошке теме и однос човека према природи и технологији се често јављају у његовим остварењима, веома маштовитим, вишеслојним и пуним симболике, као и са извесном отвореношћу за ишчитавање и интерпретацију.

Наушика (или Наусикаја) из Долине ветра чини први ауторски анимирани филм Хајаоа Мијазакија који је специфичан како због еколошких тема и односа човек-природа-технологија које у себи обрађује (а који ће се појављивати у још пар његових филмова), тако и због формирања екипе сарадника који ће чинити језгро студија Ђибли (Ghibli) коју годину касније. Филм је настао као екранизација прва два од седам стрипова Наушике који су послужили као сценарио, иако је прича у филму измењена због специфичности медија, као и чињенице да је цела стрипска сага завршена 1994. Иако обилује еколошким темама, пацифистичка Наушика (филм, као и стрип) је погодна за екокритичку анализу, односно анализу степена употребљивости еколошких порука и датих решења које једно дело научне фантастике, и поред свог фантазматског карактера, може да понуди за решавање актуелних проблема на релацији човек-природа.

Лапута: замак на небу је референца на летеће острво које је описано у Гуливеровим путовањима, у овом филму измештено у свет у коме се преплиће друштво 19. века и технологија будућности – прави steampunk амбијент. Потрага за летећим острвом које има статус митске Атлантиде је потрага за давно изгубљеном технологијом која ће људима донети моћ. Међутим, супериорно друштво Лапуте постаје превише зависно од технологије и удаљено од људи на Земљи, што напокон, као и у Платоновом опису Атлантиде, доводи до његове пропасти.

Принцеза Мононоке се такође бави односом природе и човека, али је за разлику од постапокалиптичног света Наушике, радња смештена у Јапану током средњег века када је, наводно, постојао митски хармонични свет између људи, животиња и духова природе. Нарушавање тог односа је главни узрок невоља главних јунака (и друштва у целини) који покушавају да пронађу решења за себе, као и за свет око њих. Овим филмом се Мијазаки више окреће митолошком наслеђу Јапана, креативно тумачећи митолошка бића и односе у складу са својом визијом и наративом које жели да истакне.