Sci-fi muzička priča: Vanzemaljac (2/12)

 

Aleph Geddis, 2022

 

Proteže se u kožnoj stolici, okrenut leđima ljudima, gledajući tik kroz široki prozor svemirske Stanice 5. Upravo se nalaze na dnevnoj strani Zemlje, u fokusu je Afrika. Kako vreme prolazi, Owubaba sve bolje razume birokratiju, ali sve manje ima razumevanja.

 

„Dokle više ovako!“, žalio se na šalterima, iako je znao da oni nisu zapravo krivi. „Nema smisla! Šta vam to znači?!“, insistirao je u kancelariji menadžera carine, od koga je slušao samo ponavljanja pravila i sterilno izvinjenje. Ispostavilo se da danas nije imao izlazni „pečat“ u čipu pasoša s prethodnog putovanja, što nije bila njegova greška. Previše ponosni da bi priznali svoju grešku, oficiri su odlučili da ga bukvalno pretraže do gole kože.

 

Vikali su na njega, pretili, nazvali kriminalcem, nisu mu dozvolili da telefonira, naterali ga da plati kaznu. A kada je saznao da ga proveravaju i zbog toga što nije zemljanin („Ti si Marsovac, zašto toliko putuješ do Zemlje?!“), osetio se dodatno poniženim. Po ko zna koji put u svom životu je bio u takvoj situaciji. Nije pravio nikakve incidente, niti je imao kriminalni dosije. „Ali ne, nije im bilo dovoljno“, pričao je sa kolegom koji ga je čekao u Kairu, „više od sat vremena su me gnjavili, proveravali bukvalno SVE što sam nosio sa sobom! Na izvol'te svima da vide!“.

 

Imao je utisak da služi kao primer, da se vanzemaljcima ne treba verovati, da se povlači ta linija Mi – Oni, da on ima više mogućnosti za prestup zato što... zato što su ti oficiri naloženi kreteni sa planetarnom funkcijom... „Ne vredi da se nerviram“, reče sebi, nakon što je treći carinik na kraju intervenisao i pričao s njim u kancelariji. Premalo, prekasno. Dok je bio u jeku besa, uputio je zvaničnu žalbu. Ovog puta, neće na tome stati.

 

Dok mu se slažu utisci o minulom događaju, gledajući gde je ostrvo Ekvatorijalne Gvineje, seća se razgovora sa Orebuhom sa Orena kako zamišljanja vanzemaljaca više govore o ljudima, nego o njima samima. „Na primer, velika većina ljudi s kojima sam pričao uopšte ne zna kako naši bardovi izgledaju i sviraju“, rekao je Orebuha. „Zato što nisu ni videli naše instrumente uživo, a ponašaju se kao da unapred sve znaju“.

 

U žutoj štampi to podseća pomalo na palp-fikciju od pre par vekova – neobične sprave sa antenama i laserima koji lete unaokolo. Druge novine, pak, koje teže objektivnijem znanju, su se usmerile isključivo na orenske borbeno-zaštitne instrumente-oružja, zvanih Gu-mah. Owubaba ih je video i ranije, a i kada je dočekivao Orebuhu, na njegovom svemirskom brodu se nalazio jedan Zaštitinik, kako ih zovu, koji čini osnovnu pratnju svakog putovanja.

 

Njihova vojna oruđa imaju sposobnost da unesu konfuziju u komunikacione kanale, pogase elektronsku opremu, pa čak i da ošamute ili onesveste napadače, ako se već ne koriste fizički prema logici udri-i-onesposobi. Međutim, taj nematerijalni aspekt instrumenata-oružja je izgleda najviše zapao zemljanima u oči, iako nisu imali prilike da ga uživo vide – a Owubaba se nada da i neće. Većina Zaštitnika kao zmija noge čuva korišćenje svojih Gu-maha, kako zbog činjenice da je moguće koristiti ih samo uz dodir i energiju vlasnika, tako i što većina električnih uređaja postaje onesposobljena u njihovom aktivnom prisustvu. Bez video ili senzornog snimka sukoba, bivšim napadačima ostaju samo reči iskustva u okršaju sa Gu-masima koje znatiželjnicima ipak nisu dovoljne, pa izmišljaju dodatke. A obe priče – gubitničke i isfantazirane – zdušno prihvataju tabloidi i ksenofobi.

 

„Očekivana senzacija i osetni pritisak“ rekao mu je Owubaba, kada je došao na jednu od javnih demonstracija orenske muzike. „Verovatni razlog tome je što je kontakt sa Orenima došao iznenada, bez pripreme.“

„Ali proteklo je više od dve godine otkako je uspostavljen kontakt do mog dolaska“, protivio se Orebuha.

„Slušaj“, nastavio je Owubaba, „u slučaju nas Ariloulaleelay-a, ili Arilua kako vole da nas skraćuju, ljudi su već bili naviknuti na predstave 'malih zelenih', kako su nas zvali. Što iz popularne literature, što iz pretpostavljenih i stvarnih kontakata od sredine XX veka“. Svašta od toga nije imalo nikakve veze sa Ariluima, mislio je za sebe, što je otvaranjem vojnih i bezbednosnih i vojnih arhiva tog vremena postalo jasno. Međutim, imaginacija ljudi je bila podstaknuta i te iskrice su ih pripremile, kada su zvanično stupili na tlo Zemlje, da ih ljudi prepoznaju.

„Međutim“, sa blagom zabrinutošću reče Owubaba, „trebalo je tada objasniti da im nećemo otimati pripadnice ženskog pola, kolonizovati planetu i vršiti naučne eksperimente na njima...“. Orebuha se kratko nasmejao, pa je shvatio da možda i njemu može da se desi neki takav fantastičan scenario... Na Orenu i njegovim satelitskim svetovima sigurno se zabavljaju čitanjući njegove anegdote sa Zemlje.

 

Ovo prisećanje je blago nasmejalo Owubabu, dok mu je istovremeno splašnjavala glavobolja. „Još samo sat i po do leta...“, reče u sebi, dok se ponovo protezao i zevao.