Aleksandar Jevtić, Prate me piloti i pačići - Followed by Pilots and Ducklings, 2016.
„Nisam ga video od jutros, ali proverite, možda je u kancelariji“, rekao im je čuvar.
Orebuha, praćen sa par etnomuzikologa, odlučio je da poseti jednog od profesora koji su mu bili preporučeni kao kontakt na Zemlji. Dopisivali su se i čuli elektronski, ali nisu se još upoznali uživo.
Nićifor Golemović Mlađi je zaista bio u svom kabinetu, u kome su se zidovi činili kao napravljeni od polica sa knjigama. Par neobičnih instrumenata je stajalo ili iza pleksiglasa ili na vrhovima polica, van domašaja znatiželjnicima. Niko nikada nije bio siguran gde se profesor nalazi, jer je kabinet imao nekoliko izlaza i ulaza, a Golemović Mlađi nije želeo nikome da polaže računa o svom kretanju. Na kraju krajeva, pomislio je, ko želi da ga pronađe – treba da bude uporan. Studenti su često bili u očaju, dolazeći po potpis. A Orebuha je taj dan imao sreće.
Pozdravili su se i svi zajedno krenuli ka Svetskom muzičkom institutu, gde je malo kasnije Orebuha imao zakazanuo učešće na konferenciji i predstavljanje orenske muzike. Golemović Mlađi nije gubio vremena na formalnostima i odmah je krenuo da propituje gosta o svemu šta ga je zanimalo, a što nije želeo da ga pita na daljinu. Kao i još par ostalih, i on je imao nelagodan osećaj da se možda sve snima.
Orebuha se osetio u svom elementu. „Jednostavno, znanje o privatnim i profesionalnim muzičkim instrumentima nije još došlo na velika vrata do zemljana u objektivnom svetlu. Iako i ti instrumenti imaju deo moći vojničkih Gu-maha, njihova uloga u društvu i dozvoljena upotreba je sasvim drugačija. I instrumenti tipa Gu-mah, i lični instrumenti zvani Tla-mah, između ostalih koji postoje, mogu, a i ne moraju da imaju zvuk.“
„Mislim da“, naručujući kafu reče Nićifor, „jedan od razloga neprepoznatljivosti, čini mi se, leži u tome što se većina instrumenata sa Zemlje pokreće udarcem na površinu ili okidanjem žice, koji su nedvosmisleno vidljivi spolja, kao i direktno praćeni zvukom. Što u vašem slučaju nije toliko uočljivo.“
Orebuhi je ovo bio jedan od prijatnijih sastanaka, a imao ih je mnogo – od naučnih do bezbednosnih – otkako je došao u dodir sa Zemljanima kao ambasador. Podaci koji su Oreni imali od ranije o zemaljskoj muzici – odnosno, celom spektru proizvođenja zvukova – bio je na mestu. Međutim...
„Vidite, uvrežena shvatanja su da je muzika organizovano proizveden zvuk, zasnovan na više tradicija i sistema. Ljudski zvuk. Ostale pojave, poput onih u prirodi, npr. 'pesme' životinja, su marginalizovane. Osluškivanje pulsara takođe“, reče Golemović Mlađi.
„Ali dato mi je na uvid – baš od strane ovog instituta – jedno istraživanje koje se zove 'Muzika sfera'. U njemu, jedan antički filozof i matematičar govori o tome da planete u okviru svojih kruženja proizvode muzičke intervale. To je za mene dokaz da je neka načelna ideja koja je propitivala tu antropocentričnu muziku postojala.“ Orebuha je bio srećan što je mogao da iskoristi naučeni vokabular, posebno o temi od koje i nije mogao da pobegne.
„Da, to su Pitagorejci i musica universalis, ali imajte u vidu Orebuha da je to nije toliko muzika koja se mogla čuti, već čisto matematički koncept. Znate, to je bila njihova pretpostavka... razumevanju harmonije univerzuma“.
„Nisam siguran da li su imali tehnologiju za tako nešto u svoje vreme, međutim oni su navodili da su sveštenici egipatskog boga Tota imali sposobnost da tu muziku sfera čuju. Naravno, možemo da polemišemo da li je to muzika ili ne“.
Počinje, pomislio je Golemović Mlađi. Onaj vid razgovora koji postaje sve složeniji i nepredvidljiviji. Od muzike, preko matematike, do astroseismologije. Nemam dovoljno kafa u sebi za ovo. „Da, slažem se. Naše uši ne mogu da primete te zvučne talase... pa nije ni čudo da su takve pojave ostale skrajnute iz našeg svakodnevnog poimanja. Nego, Orebuha, pustite sad Zemlju, kažite mi više o vašoj, orenskoj muzici. Znate koliko je nama, muzikolozima, to zanimljivo, naročito u razgovoru sa jednim Orenom“.
Uvek je dvostrano, pomisli Orebuha. Da bi objasnio šta se njemu činilo (i još uvek čini) neobičnim u vezi sa zemaljskom muzikom, morao je sebe da podseti na osnove orenskog shvatanja muzike.
„Pre svega, zvuk čini samo jednu od mogućih manifestacija muzike. Tj. organizovanog i društveno-kulturološki kodifikovanog zvuka koji se percipira preko čula sluha, kako bi vi to rekli. S njim takođe ide i pevanje, kao i na Zemlji. Međutim, za Orene je proizvođenje i percipiranje muzike nerazlučivo vezano i za ostala čula. Proizvođenje vibracija, elektro-magnetnih talasa preko instrumenata igra ogromnu ulogu u orenskoj filozofiji i nauci. Svi ti talasi, nevidljivi golim okom, mogu da se osete, pored toga što mogu, ili ne mogu da se čuju, u zavisnosti od korišćenja. Na taj način, moguće je komunicirati muzikom, tako da se ništa spolja ne čuje, niti posebno vidi, ali da grupa ljudi može da oseti i razume kolektivno iskustvo, pa čak i da ga razmenjuje između sebe.“
Golemovića Mlađeg su podišli žmarci na poslednju rečenicu, gledajući četiri ruke sa po četiri prsta svog sagovornika, ali nije ništa rekao. Bio je radoznao.
„Naravno, postoji korišćenje gde se namenski utiče na fiziologiju i raspoloženje pojedinca ovim putem, što instrumente čini potencijalnim oružjem za manipulaciju. Stoga su organizovani složeni društveni sistemi samo-zaštite, koji, ugrubo rečeno, dozvoljavaju korišćenje ovih moći – dovoljnih samo da ošamute čoveka – u svrhe zaštite ili preventivnih akcija. Korišćenje sa silom koja bi mogla da ubije čoveka je strogo sankcionisano. Takođe, sistem povezanosti korisnika i primaoca ovo reguliše“, pokazao je prstom na mesto gde mu se nalazi spojnica.
Svaki put kada se povezuje sa instrumentom preko stomaka i grla, svestan je da preuzima odgovornost za posledice korišćenja instrumenta – kako za sebe, tako i za druge. Iako su lični instrumenti lišeni kapacitetske snage Gu-maha, imaju određenu snagu. U zavisnosti od profesije ili upotrebe instrumenta, njihova potencijalna snaga je manja ili veća. Bio je u dve prilike da koristi Gu-mah, silom prilika, kao druga, građanska linija odbrane, protiv jedne paravojske sa Orena. Orebuhina uloga je bila drugorazredna, iako kontrolna – ukoliko su neprijatelji ikako bili u mogućnosti da zaobiđu kontrolu Zaštitnika, on je nastupao. Sećanje mu je živo, ali ga ne prepričava ovde.
„Reperkusije ovakvog vida korišćenja zvučnih i elektromagnetnih talasa su brojne, ali su predviđene, propisane i svaki rukovalac mora da poznaje svoje, lične i granice instrumenta koji koristi. Veza sa stomakom daje još jaču osetljivost između korisnika i instrumenta, što zahteva poseban trening i osetljivost. Stomak je takođe i regulaciona tačka. Ukoliko se desi zloupotreba instrumenta i probije se granica propisanog korišćenja, korisnik - 'muzičar' će imati ozbiljne posledice koje će, doslovno, osetiti iznutra. Graditelji instrumenata na ovaj način osiguravaju da u zaista retkim slučajevima, korisnik snosi ono što je (zlo)namenio drugome.“
„Kao automatska kočnica... malo imamo primera takvog oružja na Zemlji. Odgovornost se mahom nalazi u rukama korisnika. A kako stoji stvar sa“ – pokazivao je na Orebuhinu torbu – „vašim ličnim instrumentima?“.
„Privatni instrumenti jednostavno nisu istog kapaciteta, ali bez obzira, ista vrpca ih spaja sa stomakom korisnika. Iz tog razloga, kao i činjenice da je svaki instrument individualizovan i radi samo u kiborg spoju sa svojim korisnikom, direktna korišćenja od strane stranaca su praktično nemoguća.“ Nasmešio se rekavši ovo. Više puta je naglašavao kako njegov instrument nije borbeni i kako je on taj koji snosi posledice u slučaju namenskog nanošenja bola ili nevoljnog ponašanja žrtve. U svom info paketu je takođe imao nacrt par instrumenata za pokazivanje. Dovoljno za razumevanje opštih principa i utoljenje radoznalosti, nedovoljno za provaljivanje konstrukcije svih Mahova. Oreni su veoma osetljivi i solidarni u čuvanju tajni izrade svih instrumenata. Na kraju krajeva, to im je i omogućilo posebnu ulogu i prestiž, koliko god bili relativno mala civilizacija, na intergalaktičkom planu.
Organizatori konferencije su ipak odlučili da on prvo održi demonstraciju, pa da tek onda naprave diskusiju. Činilo im se da će tako biti zanimljivije, da će Oren svima da začačka maštu i da će tako biti više pitanja posle.
Sedeći za stolom, držao je instrument pred sobom, osećajući obe antene svoje „harfe-laute“, kako su ga nazvali. Laute, jer su „žice“ išle uzduž „vrata“ instrumenta; harfe, jer je sviranje omogućeno tako što se žice nalaze pod uspravnom osom. Makar je tako Nićifor Golemović Mlađi predložio da radno nazovu njegov instrument, u okviru svog predavanja, poput stare zapadnoafričke kore.
Za današnji susret, Orebuha je bio podstaknut da se malo bolje upozna sa muzičkim instrumentima, „lokalnim Mahovima“ kako je navodio u izveštajima, planete na kojoj se nalazi. Na kraju krajeva, nije želeo da zvuči arogantno u potvrđivanju tehnološke složenosti svog muzičkog nasleđa. Radilo se i u pristojnosti, kao i iskrene radoznalosti s njegove strane. Zapravo, upoznao se sa mnoštvom instrumenata – što aktuelnih, što izumrlih, koji su mu bili nepoznati i zanimljivi. Otkrio je dva koji su ga ponajviše podsetili na Tla-mahove, pisao je uzbuđeno pri kraju prve godine svoje posete. Jedan je bio totalno na margini, kao tehnološki kuriozitet prošlosti, koji su tek započeli da razvijaju u savremenom plesu.
Zvao se teremin, prema svom pronalazaču na početku XX veka. Sledom okolnosti je pored njega na konferenciji sedela Raminta Kavina koja mu se predstavila kao daleka rođaka Lava Teremina. Imao je izvanredno jednostavan sistem – stalak, sa kutijom (unutar koje se nalazilo strujno kolo) i dve metalne cevi.
„Zavisio je od struje i bio kontrolisan blizinom tela korisnika i upravljanjem sa obe cevi – antenom i ručkom“, moglo se čuti na jednom od izlaganja. „Dodirom na horizontalnu ručku (leva ruka) se zaustavljao zvuk, dok se blizinom ili udaljenošću šake određivala glasnost, tj. volumen. Desnom rukom se koristila vertikalna antena koja je proizvodila varijacije i tonove. Svirači su, najčešće sa ispruženim kažiprstom i palcem između te antene, virtuoznim pokretima mogli da proizvode zvuk sličan spoju 'operskog glasa i violine', koji ćete imati prilike da čujete za par trenutaka“, rekao je izlagač.
„Mahovi su, bez grleno-bedrene spojnice, imali donekle sličan sistem“, nadovezivao se Orebuha. „Tzv. antene Tla-maha nisu ništa drugo nego materijalizovani elektro-magnetni talasi, koncentrovani u određeni oblik. Odnosno, bili su kao antene teremina, ali bez metalnih šipki. Jedan od načina sviranja Orena je preko ruku koje su pokretom aktivirale zvuk ili talase.“
„Vaše 'tiho' sviranje je zaista impresivno, podseća na staro-indijske fakire, ali bez zmije. Jeste videli to do sada? Mislim na fakire, a ne na zmije“ pitao ga je jedan novinar na koktelu posle završetka konferencije. Naravno, svaka kultura pokušava da prevede nove pojave kroz sebi poznat jezik i sličnosti, pomislio je Orebuha. Ovaj put, to mu je išlo u prilog – bolje je da izgleda kao čudni „vanzemaljac“ koji se moli u nekom ritualu, nego da panično pomisle da im je život ugrožen nekakvim nevidljivim talasima.
Raminta Kavina ga je polako odvukla od dodatnih pitanja, jer je već sat vremena odgovarao na njih. „Divno što ste spomenuli teremin. Želela bih da popričam sa vama, kad budete imali vremena, na jednoj kafi. Evo moje vizitke“, rekla mu je, dok su se približavali grupici muzičara.
Нема коментара:
Постави коментар