 |
| Mosk, Oh Please, You Can't Worry All the Time, 2020 |
Blagi odjek i deformacija glasa sa zvučnika. Reči se odbijaju o prostor. Ako prepusti um zvuku, reči će pasti u drugi plan i slušaće ritam apstraktnih rečenica. Bez opterećenja značenja, glas nudi prijatnu poruku koja je namenjena svima. Smiruje, obaveštava, savetuje. Dominira žamoru koji se nalazi u pozadini, pomalo neosetljivom prema obaveštenju. Tipična aerodromska slika.
Osluškuje putnike oko sebe i promatra koji mu je najjednostavniji put vani. Traži velike ili guste senke. Međutim, kao da izlaze iz pećinskog grotla ka plaži, zgrada je napravljena tako da putnici budu bespogovorno izloženi suncu. Hvata ga nervoza. Da li da isključi odelo i pridruži se suptilno masi ili da nastavi da lovi senke. Samo treba da izađe napolje, zakasniće. Primećuje visoku, bledu devojku obučenu u steam-punk odeću i sa jakom šminkom koja otvara suncobran sa anime motivima. Nije jedini koji je posmatra. Par njenih prijatelja ili fanova je pomaže da ponese stvari. „Polako da se ne otvori, to su sve kostimi za cozplay“, govori jednome od njih. Kao kada vidiš da će se vrata metroa zatvoriti i imaš sekund da potrčiš ili ostaneš i razmišljaš što nisi potrčao, pružio je tiho i brzo korak i našao se u senci njenog suncobrana. Ona ga nije primetila, a i kako bi kad je nevidljiv. Govori službeniku da ne sme da izgori, da je došla na 56. Konvenciju azijske popularne kulture i da su svi njeni likovi boje porcelana. To je koncept. Službenik skakuće očima na njeno lice i sliku u pasošu.
Hodala je mirno, elegantno, ali ga nije navodila gde je Owubaba hteo. Skrenuo je u jednom trenutku levo i kroz prozračni hodnik ka dvorištu. Sačekao je da sa još nekim izađe napolje, da ne izgleda kao da su se vrata sama otvorila. Zastao je, osetivši vazduh. Posle 4 sata filterisanog vazduha letilice i aerodroma, prvi put je osetio vazduh mesta u kome se nalazi. Znao je da će ovaj mahom lepi kontrast nestati sa navikom. Otišao je do parka i video da Orebuha mirno sedi ispod povećeg hrasta. Dopustio je sebi da mu se korak čuje, prilazeći mu, da ga ne prepadne.
„Stigao si“.
„Da“, rekao je Owubaba, zevajući i sedajući pored njega.
„Znači, uspeo si da prođeš sa odelom?“
„Obukao sam ga u wc-u. Da su me primetili, pokazao bih im dozvolu. Mada, bio mi je izazov da pokušam da dođem do tebe s njim“.
„Po ovakvom sunčanom danu“ reče Orebuha, gledajući u nebo. „Dobrodošao, makar na kratko. Znam da imaš idući let uskoro, ali mi je zaista potrebna tvoja pomoć“.
„Uzmi ovu cigaru i pravi se da pušiš. Ili je samo drži tako. Ja svoju moram da zapalim, pa da baš ne izgleda kao ti se dimi iz ušiju“. Owubaba se polako navikavao na ove bez kuglica u fileru, ali je sam filter činio 2/3 cigare.
Uzimajući cigaru sa blagom odvratnošću, Orebuha je nastavio. „Da li si uspeo da uđeš u trag onom ugovoru, ili da možda saznaš više od mene o nekim novim putevima krijumčara?“
„Sva sreća, pa je taj ugovor imao čip za praćenje kome je istekao rok, inače biste nagrabusili“, udahnuo je dim. „Ništa posebno,“ izdah, „samo što su podaci... polu-tačni. Originalni prodavac je mešavina dve zatvorene radnje i tri osobe. Drugim rečima, izgleda OK na prvi pogled, ali ne vodi nigde“.
„Brinuo sam se da je namera tog... prvog izvora da dođe do mene, što mi je samo pojačano ovim što si rekao za čip. Mada, braća Youssef-Hernández nisu glupi, proverili su otiske i skenirali ga. Njihova saradnica može da identifikuje mesto odakle ga je dobila, kao i čoveka...“
„Da li ste imali tu sreće?“
„Pa ne baš“, mašući ruku sa cigarom, prilično neubedljivo, „na tom mestu se dnevno promeni na desetine tezgi, ornitopteri vrše utovar i istovar, a imamo samo spoljašnji opis te osobe, bez uvid u njegove – ili njene – podatke. Dvoumim se da li je cilj tih ljudi bio da braći namenski uvale taj instrument i potom uklone svaki svoj trag, ili je bio neki drugi faktor u pitanju njihovog povlačenja. Takođe, ne znam da li sam ja bio planiran od početka tu ili umešan sasvim slučajno“.
„Hoćeš da čuješ moje mišljenje“?
„Pričaj“.
„Drži tu braću na oku, postavi osluškivače u tvojoj opremi i emitor geolokacije, ako završiš negde neočekivano. Takođe, bilo bi dobro da neko zna tvoje kretanje i da može da dođe do tebe, za svaki slučaj. Jesi uradio proveru njihovog identiteta i kriminalnog dosijea?“.
„Jesu one osobe za koje se izdaju. Nisu osuđivani, imaju samo par kazni vezane za transport robe“.
„To i dalje ne znači da možeš 100% da im veruješ, jer ne znaš da li su
produžena ruka tih krijumčara ili nenadani žrtveni jarci“, reče Owubaba
gledajući u elektronskog baštovana koji je poravnavao živicu. „Mislim, obe
opcije te stavljaju u situaciju gde možeš da budeš kidnapovan ili kompromitovan
u tvojoj misiji“.
„Shvatam“, sada je i Orebuha gledao robota. „Poslao sam i izveštaj kući, da vidim šta mi oni savetuju“.
„Da li bi poslali jednog od agenata da dođe i istraži stvar, umesto tebe?“.
„Ne verujem. U ovom stadijumu građenja odnosa između Zemljana i Orena, neprihvatljivo bi bilo da neko dolazi tajno s naše strane. Ako bi agent bio otkriven, bio bih opet u sosu. A ako bi bilo zvanično, povuklo bi se pitanje jedne transparentne saradnje na suzbijanju krijumčara i otkrivanja ilegalnog oružja. Za to mi je, pak, neophodno da me njihovi ljudi iz bezbednosnih službi prime na razgovor sa bilo kakvim dokazima, koje za sada nemam. Ilegalni instrument nije dovoljan ako nismo detektovali i neke krijumčare“.
„Da, time bi i mogao da uništiš faktor iznenađenja, koji bi ti išao u korist. Za sada, mogu da ti dam par napravica za praćenje i snimanje, kao i da pustim pipke i saznam da li se nešto šuška o tim krijumčarima.“
„Da li bi ti bio taj moj kontakt koji bi znao gde sam po potrebi?“
„Mm? Teško, znaš da sam razasut po raznim mestima... Bilo bi dobro da bude neki civil, koji nije toliko povezan sa tobom i koji ne bi bio direktna meta sumnje. Nego, da li bi ti možda bilo upotrebljivo ovo moje nevidljivo odelo?“
„U kome ne mogu da te vidim jer se ne vidite?“, krenuo je da se smeje Orebuha.
„Razmisli, ovo je još uvek prototip, radi tako što te skriva u senkama, a zatim nagomilanu energiju za nevidljivost troši kada si na suncu. Možda bi ti zatrebalo kad zaškripi...“
„Hvala ti, razmisliću. Inače, dok si još uvek u ovom gradu, pre nego što odletiš dalje, da li si čuo poslednje vesti – premijer je najavio novi urbanistički projekat revitalizacije centra grada. Zove se 'Beograd na nebu'“.
Pažljivo je posmatra Owubabin izraz lica koji se od kuliranja pretvorio u zgraženost.
„Molim? Pa ti mene zajebavaš?! Pa šta je više njima, dižu sebi čardak ni na nebu, ni na zemlji?
„Ššš“, primirio ga je iznenada Orebuha, dok su blizu njih prolazili turisti željni sunca.
Нема коментара:
Постави коментар