Godinama razgovaram sam sa sobom, u glavi, vodim intervjue, pričam priče, pišem, pa rekoh sebi da izbacim nešto od toga u etar. Uskoro kačim i neke stare, neobjavljene priče. Neka opet živi, živi blog!
Dedin glas
Jednog dana
Probudio sam se i progovorio
U jutro
Onako sam za sebe
Da mi glas pravi društvo
Ili je prosto moje telo htelo nešto da kaže
U sobi, u etru
I tada čuh glas moga dede
Kako ga se sećam
Hrapavog, dubokog
Kao da dolazi iz dubina sećanja
Ali osećam moju vilicu i podrhtavanje vazduha oko sebe
I shvatam: to je moj glas.
Zamalo da kažem: zdravo deda
Kako si
Pojuriše mi slike pred očima
Poput razglednica
Dede u dvorištu sa tufnastim loncima u kojima je gajio debele koke
(znaš one starinske debeljuškaste biljke
koje sada svi hipsterski zovu succulents)
Sa brcima, jer što je djed bez brkova
Proćelav i uvek šeret
Kao da je preuzeo moj glas toga jutra da bi mi nešto saopštio
Ali šta?
Da sam mator? Dedino dete? Nema neke metafizike u tome
Sem nekog iznenađenja da sebe čujem njegovim
Skoro zaboravljenim glasom.
Zamisli da možemo da tako trasiramo put unazad
Dokle seže naša porodica
Da najzad pohvatamo na koga imamo ove krive zube
Lep nos
Naivnost
Lokne po rođenju
Trgovačku crtu
Nestrpljivost i perušku u dupetu
Kilavu kičmu
I ostale karakterne i genetske darove
Ko ih je prvi posadio i odakle
Da uhvatimo krivce i darodavce, sve prema zasluzi
I da možda malo shvatimo zašto je sve to tako
A, možda bismo imali i malo više razumevanja
Za nas same.
Tako na primer,
Dok sam pričam naglas ove misli
U sobi u kojoj mrmori dedin (a odtad i moj) glas
Poput Leonarda Koena
Zamišljam da bih tako bolje razumeo i očev alkoholizam
Zašto je nastao i da li je bilo sklonosti ka tome u familiji
Kultura, običaji, lične sklonosti
Slave u Krajni
Sve mi se to tumba dok pokušavam mislima da odem iza moga oca, iza njegovih pijanstava
Ali shvatam
Da ne mogu
Ne mogu da zavirim iza, jer me on nervira
Jer me još uvek to nervira
Kasni dolasci kući, svađe sa majkom
Propadanje njihovog braka i moje zaobilaženje
Kafana u kojima je pio sa pajtašima
Dok sam išao u školu
Sramota me je bilo
I onda stajem.
Zar tako da provedem prvi razgovor sa dedinim glasom?
Ali niti prošlosti su još uvek jake u meni.
Puštam ih
Polako i malo nevoljno, ali sigurno
Dok odlazim do kupatila
Da zalijem biljke
Da ne mislim
Da se prepustim trenutku
Pa onda odlazim do police i uzimam
Ten new songs
Gde pesnik peva o kuli pesme i odlasku Aleksandrije
Gde ću najzad moći da uživam u sopstvenom glasu
Prateći velikog pesnika
Gde se nadam da sam ovim neočekivanim dedinim darom
Postao malo neko drugi
I zbacio stari, nesigurni glas
Obukao novu kožu
I neku novu nadu.
Nadam se, ne samo na karaokama.
24.04.2020.
Нема коментара:
Постави коментар