Davnog januara 2007. kada je Myspace još bio u žarištu pažnje a ja inspirisan Pajtonovcima i pod utiskom retkog izlaganju televizije i epp-programa (za divno čudo, tada još nisam čitao Pračeta). Sve je započelo u vidu margina za ilustracije (inače inspirisane mojim spremanjem ispita). Prepisah ga u svojoj originalnoj formi. Dakle, pokloni se i počni:
Princeza koja se nikad nije nasmejala
-->
Jednom davno, daleko iza Sedam velikih jezera i Sedam velikih šuma živeli su Kralj i Kraljica u svom zamku. Pošteno su vladali i zemljom je vladao mir, njihovi kmetovi i kmetice, sluge i služavke, sveci i svetiteljke, prosjaci i prosjakinje, vojnici, vodeničari, tkalje, sveštenici i svi ostali ljudi koji su živeli u Kraljevstvu su bili srećni.
-->
Jednog dana im se rodila ćerka, Princeza. Bila je ona dobro i lepo dete, sa zlatnom kovrdžavom kosom kao u anđela.
-->
Nešto je bilo neobično u vezi sa njom, nešto na šta roditelji nisu obraćali pažnju na početku - nije se smejala. Dok su se druga deca zabavljala, čupala, gađala, padala, tukla - smejući se, mala princeza se nije ni osmehnula. ''Proći će je to" rekoše Kralj i Kraljica, ''ona je još uvek dete". Devojka je rasla i rasla, priče o njenoj lepoti su se širile Kraljevstvom, sve više ljudi je dolazilo na dvor samo da bi videli njenu lepotu.
-->
Unajmili su najbolje astrologe, mistike, sveštenike i proroke ne bi li saznali odgovor viših sila kako da pomognu svojoj jedinici.
-->
Slali su glasnike po celom (njima) poznatom svetu tražeći zabavljače koji bi nasmejali njihovu kćer. U Kraljevstvo su pristizali žongleri, mađioničari, lude, pajaci, akrobate, čarobnjaci, čitavi cirkusi da bi učinili Princezu srećnom (i zaradili 1000 zlatnih dukata koje je Kralj odredio kao nagradu onome ko u tome uspe).
-->
Princeza se trudila da isprati svaku tačku svakog zabavljača – ludu sa dugačkim rukavima i psom iz Italije, mudraca sa spravama i kutijama iznenađenja iz Kine, igračku trupu iz Rusije, akrobate na štulama iz Germanije, dresere životinja iz Arabije i tako dalje – ne bi li se rešila tog prokletstva koje je prati od rođenja, ali uzalud.
-->
Kako su godine prolazile, sve više je odlazila na te spektakle (nije bilo kraljevstva sa tako učestalim i raznovrsnim šou programom na svetu) samo da bi udovoljila svojim nesrećnim roditeljima. Strašno se dosađivala. Kralj je na kraju objavio da onaj ko nasmeje princezu postaje njegov zet i dobija pola Kraljevstva.
-->
To je privuklo njegove zavisne susede. "Kakve su to budalaštine? Pinceza ne može da se nasmeje? Ha! Moj sin svake večeri zasmejava celu krčmu da se smeh ori do zore, najbolji je u tome! Ako je on ne nasmeje, neće niko!" reče bradati kralj sa severa i posla svog najmlađeg sina sa namerom da se vrati kući sa pola Kraljevstva.
-->
Tri noći je pokušavao da je nasmeje, pričajući sve moguće šale koje je čuo u toku svog života. Vratio se kući posramljen. ''Moj sin ce rešiti taj problem", reče brkati kralj sa juga. ''Svaki dan pravi neke šale i vragolije sa dvoranima i narodom, on će je sigurno nasmejati!". Srednji sin ode u Kraljevstvo siguran da će se vratiti sa najlepšom devojkom na svetu.
-->
Tri dana je pokušavao da je nasmeje, ali nista. Bogati trgovac sa zapada je rekao da je ona samo razmažena i da joj treba ''pravi muškarac'' i poslao je svog najstarijeg sina da je zadivi.
-->
Kada ga je ugledala, Princeza je vrisnula od užasa. Neki plemić sa istoka je poslao svoga polusestrića za koga se govorilo da mu ni anđeli nisu ravni u lepoti, ali se on izgubio negde na pola puta do Kraljevstva.
-->
Princeza je postajala depresivnija od svog tog napora da se reši njen problem, tako da su Kralj i Kraljica počeli da teraju zabavljače i neženje iz svih zemalja sa dvora.
-->
Postali su beznadežni. Vreme za njenu udaju je polako odmicalo (naime, napuniće uskoro 18 godina). Sve češće je želela da se šeta kod zidina zamka, pored šume, sama.
-->
Jednog dana, dok se šetala i čupala latice sa prolećnog cveća, polako se mireći sa činjenicom da je niko neće nasmejati do kraja života i da će je svi izbegavati zbog toga, dogodilo se nešto neobično. Otišla je dublje u šumu nego inače, zanesena mislima i putićem od šarenog cveća. Hodala je satima. Kada se zapitala gde je, već je bilo kasno. Izgubila se. Popela se na jedno obližnje brdo ne bi li sagledala gde se nalazi. Okliznula se i uganula nogu. Na vrhu nije bilo ni traga od velikog belog dvorca i ona je krenula da plače.
''Zašto plačeš dete?'' upita je stari Pustinjak pored bunara.
-->
''Ne mogu da se vratim kući'' odgovori ona. ''Milo dete, vidim u tvojim očima da te još nešto muči''. Ona ponovo briznu u plač: ''Nesrećna sam jer niko nije uspeo da me nasmeje jos od rođenja. Godinama su mi roditelji dovodili lude i majmune ne bi li mi pomogli, ali uzalud. Ja kao da sam prokleta!''. ''Obriši suze dete moje, ja ću ti pomoći'', rece Pustinjak i odvede je do svoje skromne kolibe. Krenuo je da traži po svojoj ogromnoj biblioteci sa prašnjavim knjigama rešenje za Princezu.''Ovo će potrajati'' reče on, ''lezi i odmori se, do sutra ujutru ću naći odgovor''. Umorna od puta, ona je odmah zaspala. Cele noći je Pustinjak tražio odgovor i ujutru joj rekao: ''Ti patiš od jednog od sedam smrtnih gehova, a to je nečistoća zuba!''.
-->
''Daću ti ove trave na koje moraš da paziš kao oči u glavi. Idi kod Trgovca u gradu dva sata hoda odavde ka istoku i daj mu ih. On će te izlečiti''. Naspavana, sita i puna nade, sa zavežljajem lekovitih trava, ona je krenula na put. Stigavši u grad sa zlatnim kućama, tražila je radnju Trgovca. Uz pomoć lokalnih meštana, ubrzo ju je pronašla. ''Dobar dan mlada gospođice, mogu li vam biti na usluzi?'' reče Trgovac. Ona mu ispriča svoju nevolji i susret sa pustinjakom. ''Mislim da imam pravu stvar za vas, smišljao sam je godinama, znao sam da će mi jednom poslužiti'' i ode sa travama u stražnju sobu. Posle sat vremena se vratio noseći jednu čudnu kutiju.
-->
''Otvori'' reče joj. U njoj se nalazila pasta za zube. Zbunjenu Princezu Trgovac uputi ka toaletu. Posle četvrt sata ona je izašla sa osmehom koji je osvetljavao celu radnju. Napokon se nasmejala! Zahvalila se Trgovcu i rekla je da će ga bogato nagraditi kada se vrati. On joj je dao konja da bi brže stigla kući. Dok je prolazila kroz šumu, smejala se koliko je imala daha.
-->
Njen smeh su čuli lovci koji su odjurili da to kažu putnicima koji su to rekli dvoranima koji su to rekli stražarima koji su to rekli slugama koje su to rekle kuvarima koji su to rekli dvorskom čarobnjaku koji je to rekao muzičarima koji su to rekli dvorskom svešteniku koji je to rekao blagajniku koji je to rekao dvorskim družbenicama koje su to rekle Kralju i Kraljici koji su zanemeli od uzbuđenja.
-->
Sa ogromnim blagom i dvorskom svitom se vratila u šuma ne bi li nagradila Pustinjaka i Trgovca koji su joj pomogli, ali njih više nije bilo. Koliba Pustinjaka i grad Trgovca su isčezli; kao da nikada nisu ni postojali.
-->
Princeza je želela da sa svima podeli tajnu svog čarobnog belog osmeha, stotine nesrećnih mladih je dolazilo kod nje tražeći spas od društvenog neprihvatanja, nesreće ne smejanja i ne osmeha.
-->
Dvorski (al)hemičari su otkrili formulu za pravljenje paste za zube i uskoro je celo Kraljevstvo moglo da je koristi. Skoro svaki dom ju je imao.
-->
Sada su u još većem broju dolazili mladi prinčevi i bogate neženje ne bi li pridobili Princezinu naklonost. I ona je svima isto odgovarala: ''Može, ali za deset dana!''.
-->
A Kralj i Kraljica su bili presrećni što ih svako jutro budi smeh Princeze i živeli su srećno do kraja života...
Ilustracije: Zapadnoevropska romanička i gotička umetnost (freske, minijature i ulje na platnu). Nemojte me samo pitati odakle je koja x)
Нема коментара:
Постави коментар