(jul 2008.)
Ceo ritual: priključujem usb/mp3 plejer na komp (u 50% slučajeva me drmne blaga struja, ali me to ne sprečava u nameri). Kopam po folderima, nešto brišem, nešto dodajem, neke foldere uporno ostavljam znajući da ih neću slušati, ali mi je drago da su tu. Ko zna kakvo ce mi raspoloženje biti u toku dana... Pre nego što izađem, upražnjavam nesvesni (neurotični?) tik: slažem boje na sebi (crvena pruga na čarapi-crveni bedž, zelene pruga-zelena torba, šišmiš na majici i košulja, crni tregeri/bela majica-crno-beli bedž...), stavljam slušalice, uzimam đubre i silazim niz stepenice (obično puštam muziku tek kad izađem iz zgrade). Otvaram ulazna vrata i počinje prva pesma. Dovoljno za trenutnu promenu raspoloženja + parče plavog neba (u stvari, kakvo god da je vreme). Izlazak iz statičnosti doma, nervoze, napetosti. Izlazak u ljude, grad, stvarni svet. Misli odlaze svojim tokom dok se pažnja povremeno uključuje opominjujući me da se sklonim od kola koja mi dolaze s leđa, da dolazi moj bus ili da izbegnem da sednem pored nekoga koga poznajem ne bi li na miru slušao muziku. Nebitni ljudi, nebitne priče. Pojačavam ne bi li nadjačao bus (izuzetno teško kad su u pitanju stariji primerci, a nemam neku glasniju muziku pri sebi, kad sam prinuđen da slušam drndanje raspadajućeg motora i babe s pijace kako ga nadjačavaju). Železnička stanica Jajinci, večito nedovrseni tunel, manastir, groblje, fabrike u Rakovici... Prizori koje gledam svaki dan otkako sam upisao XIV gimnaziju na Vračaru i uspostavio konstantnu ličnu vezu sa gradom, tj. centrom (to mi je bila omiljena zanimacija neko vreme: slušam muziku i lutam besciljno gradom). Znam svaki detalj na tom putu (ukupno 25 stanica), možda ne svesno, ali svaka promena, srušena stara kuća u Bulevaru JNA, novi travnjak ili bilbord na Banjici ne promiču mojoj pažnji koja je na stand by-ju. Sve me to ne ometa: razmišljam o muzici, tekstu, ljudima, mestima, stvarima, gde me pesma i slobodne asocijacije odvedu. Teško bi me u nekim momentima ljudi mogli dozvati. Postaje skučeno u busu, jedva čekam da izadjem, ne drži me mesto. Brzo hodam i shvatam da ću opet stici 20. minuta ranije. Usporavam i pojačavam muziku, ali ubrzo nekog srećem pored Beograđanke. Zapravo, ta osoba me presreće pokušavajući da mi privuče pažnju mahanjem u lice ili nekim upečatljivijim gestom. Pause, vadim slušalice iz ušiju i osećam se kao da me je neko upravo probudio; treba pričati... Posle par rečenica i jednog stiska na dugme vraćam se u prethodno stanje. Većinom mi muzika donosi mir (ne zove li se moj plejer na kraju krajeva ZEN? O tome nisam razmišljao dok sam ga kupovao, podsvest je odigrala svoju ulogu, ali i cena), nekada me nervira što znači da ne treba da je slušam, nekad baš slušam nervozne i iritantne pesme ne bi li one odstranile moju nervozu (ponekad pomaže). Neočekivani susret je priprema za suočavanje sa realnošću: nalaženja sa prijateljima, odlaska na fakultet i gubljenje vremena sa administracijom, odlazak u neki klub, kafić... Kad nema plejera, tu je muzička kutija (podseća me malo na ''aparat za čitanje slova'' o kome piše Orhan Pamuk u knjizi ''Istanbul: grad i uspomene''), svojevrsni radio u mojoj glavi koji emituje današnji hit, pesme koje mi nedostaju, grupe koju je neko spomenuo ili refren, ili tekst koji većinom ima bliske veze sa situacijom (fizičkom ili emotivnom) u kojoj se nalazim. Tada obično shvatim da zapravo znam ceo tekst pesme. Grad ispušta sopstvene zvuke kojih postajem svestan, muzika na svakom ćosku. Sve dok ponovo ne stavim slušalice...
Нема коментара:
Постави коментар