понедељак, 24. април 2023.

Sci-fi muzička priča: Bez komplikacija (12/12)

 

Astral Nadir, Canine star charts (North Fitzroy), 2017, photo by All Those Shapes

„Šta oni o meni zapravo misle?“, razmišlja Orebuha dok se penje na ravan krov oblakodera pomoćnim stepenicama. Noć je već sasvim pala na grad, trepere u jednakim razmacima svetla koja upozoravaju na visinu zgrade. U daljini, vidi se grad sa svojim svetlosnim zagađenjem. Na ovoj daljini i visini, ipak je mračnije.

 

„Sve je još uvek čisto, samo napred“, dolazi mu iz slušalice glas Owubabe, koji nevidljiv u odelu koje je dobio od Vatroslava Vostoka, cunja po hodnicima, nadgledajući rutu za povlačenje po obavljenom poslu.

 

„Važi, počinjem“. Staje na stranu krova, išaranog znacima za navigaciju za bolje sletanje ornitoptera, ne bi li bio što bolje okrenut južnoj strani, gde se u jednoj tačci, nevidljiva golim okom, a ni durbinom, nalazi vikendica braće Youssef-Hernández. Proverava stomačne spojnice, zatvara oči, pali Tla-mah, usmerava se. Tamo je instrument, za koji zna da je veštak, da je mamac. Njegovi prijatelji time žele da ga pridobiju za njihove ciljeve, kao dokaz da je njihov saradnik, ali on vidi više od toga. Neko koristi njih, jer instrument ima u sebi uređaj koji originalni Tla-mah instrumenti nemaju, koji se aktivira pri priključenju. Lokator ili neka vrsta bombe, zaista ne žele da provere. Treperi mu glas dok traži odgovor iz barake. Proverio je, braća su van tog mesta, ne želi da im naudi. Poput rezonantne viljuške, oseća treperenje drugog instrumenta, udaljenog 60-tak kilometara odatle. „Vraški su ga dobro napravili. Da nisu...“ Golema sumnja mu po ko zna koji put te nedelje uvlači kroz kičmu i preznojava ga. „A zašto bi mi Oreni ovako nešto priredili?“. Ne zna, ne želi da je to istina, možda i nije. Ali veštak ne može ovako da vibrira.

 

Čuje pucketanje slušalice i korake Owubabe kroz hodnike, kad je njegov drug shvatio da ne mora više da utišava korake, jer nema zvučnih kamera.

 

Orebuha izgovara nešto brzo, jetko i istovremeno tiho. Ako je instrument zaista sa sveta Orena, reagovaće na ovu komandu za samouništenjem. Pored sile glasa i usmerene energije instrumenta, ovo je podjednako efikasno. Ništa se ne čuje. Svetlo u daljini može biti bilo šta. Čeka par minuta i pokušava sa efektom rezonance ponovo. Muk. Dok se on i Owubaba evakuišu iz oblakodera, a zatim i rastaju, narednog jutra dobija poruku od Landina da je baraka izgorela, kažu da je bila neka eksplozija, da niko nije povređen. Uspelo je.

 

Moraće nekako braći da nadoknadi ovo. Pritiska ga, ne ovaj čin uništenja, već osećaj neizvesnosti – čemu ovakav kontakt? Čemu ove igre? Šta želimo – mi, oni, zajednički? Boli ga celo telo, kao da je nenaspavan i umoran od teškog rada. Jedino što želi je da se prikopča negde na čistini, gde ga niko neće gnjaviti, da prekrsti noge, stavi instrument u krilo i peva zatvorenih očiju. Možda ne sam, za promenu.

2015-2019.
Srđan Tunić

понедељак, 17. април 2023.

Sci-fi muzička priča: Kafe na dnu okeana (11/12)

Nekogappa, Monster and the house of the sea, 2022

 

Za to vreme, Božo nije smeo da jede slatko. Hteo je, ali ne sme. Mislim, sme, ali neće. A i nije neki izbor ovde. Mada...

 

„Kafe na dnu okeana“ je sa morskim svetom imao zajedničko jedino naziv i šareno jato ribica na dezenu stolnjaka. U tržnom centru, okružen metalnim i staklenim ambijentom, delovao je kao šareni riblji restoran. Ribe su otišle sa prethodnim vlasnicima, a novom vlasniku se dopao naziv.

 

Boži su stigle pogačice od kukuruznog brašna, posute golicama, sa čašom jogurta. Dok i on aspirira hranu, zastaje za trenutak. Ima utisak da brza kao da je sramota da ga drugi vide kako jede. Ili da žuri, a ni jedno ni drugo nije osećao kao pravi razlog. „Možda su moji preci brzo jeli lovinu ne bi li pobegli pred grabljivicama?“ Zabavljen ovom mišlju, usporava, uzima vrhom prsta kap jogurta i njome lovi golice na tanjiru, čisteći ga od svih ostataka.

 

Raminta dolazi do stola, skidajući svož braon kožni kaput i torbu. „Opet smo prvi stigli?“, seda i gleda u njegov tanjir bez ijedne mrvice na njemu. „Taman da ti kažem da je onaj članak o Ariluu izazavao očekivane reakcije u medijima“, počinje on, želeći da iskoristi vreme dok su sami, „mada, ovaj put nas ne nazivaju ’kolaboracionistima’ i ’prethodnicom vanzemaljskih invazija’, ali se svakako ništa nije promenilo“.

 

Njih dvoje, kao predstavnici struje konstruktivne saradnje sa svim ne-destruktivnim oblicima života van Zemlje, nalaze se u nepopularnom procepu između zagovarača izolacionizma ljudske vrste (koja je do sada postala nemoguća, sa svim otkrićima i razmenama) i oprezne, ali više agresivne tendencije koja umesto izbegavanja nudi unapred pripremljenu spiku o opasnostima kontakata sa tuđinima. Dok prva idealistički želi da se ljudi vrate svojoj „suštini“ i samoj Zemlji, ova druga neguje ksenofobiju, toliko dobro isprobanu do danas, manipulišući strahom i zarađivanjem političkih poena, koji mahom osciliraju između tretiranja vanzemaljaca kao žrtvenih jaraca ili ostrva sa blagom.

 

Prilika sa crnim šeširom širokih oboda dolazi iz pravca pokretnih stepenica i pridružuje im se. Božo gleda i oseća se kao da je u nekom filmu. Prilika skida šešir i i namešta polu-sedu kosu, zalizujući je unazad.

 

„Dobar dan Raminta. Vatroslav, drago mi je.“ „Božo, urednik magazina ‘Kosmičke veze’. Raminta mi je pričala o vama, vi ste...“

 

„Svaštar, mada bih voleo da sam čarobnjak ili superheroj“, smeši se svojim mačećim brkovima. „U suštini, vaš podržavalac, ali želim da ostanem malo po strani, znate to je moj stil“.

 

„Vatroslav je pomagao Ariluu u nekim poslovima na Zemlji“, reče Raminta.

 

„Tako je. Ništa sumnjivo, naravno, ali želim da vidim da naši prijatelji izvana vide Zemlju kao drugi dom, i da pomognemo (počinje da priča malo tiše) da razbiju ovu kretensku čauru u kojoj se nalazimo...“. Prilazi konobar, naručuju. „Vidite, smatram da je naša globalna politika izgubila na kreativnosti, mašti, kao i na dinamici. Što znači da smo pasivini, ili destruktivni, a to će nam se samo obiti u glavu. Kako da očekujemo razmenu, kada sami ne želimo da je damo“.

 

Ona dodaje: „Pomaganjem određenim tuđinima, tražimo kako da iskoristimo potencijale kontakata, i da ubrzamo proces koji se već decenijama samo koči. To je princip rada svih društava koja proaktivno podržavaju Kontakt“. „Za nas troje, to su Owubaba i Orebuha“, nastavlja Božo.

 

Vatroslav klima glavom. „A evo i nje“. Nehajno, poput tinejdžerke koja želi da ostavi utisak naizgled nehajnim hodom ka stolu, dolazi Lili. „Sve je spremno“, reče, „instrument je sklonjen na sigurno, Orebuha se zainteresovao za slučaj, ionako sada ne može samo da ga odgurne u stranu“.

 

„Da li ste sigurni da ćemo ovim dokazati njegove, tj. orenske dobre namere? Da žele da nam pomognu u suzbijanju proizvodnje i trgovine tim oružjem?“, Božo kao karika koja sumnja i propituje u ovoj ekipi, mora da postavi ovakva pitanja u svakoj akciji koju su do sada isplanirali.

 

„Ovo je test za njega, ali i budući dokaz našima da možemo da radimo sa njima na istom cilju. Orebuha je preoprezan, priča o svom svetu, ali izbegava bilo kakve konflikte. Ovim ćemo ga malo baciti u vatru“, govori Lili, udubljujući se u stolicu. „Ja verujem u njega“.

 

„Verujem i ja“, gledajući u čašu Božo, „ali se pitam šta će se desiti ako on sazna? Da nećemo time prokockati njegovo poverenje?“.

 

„Owubaba mislim da nas je prozreo“, dodaje Raminta, „ali ne primećujem da mu to smeta. Uostalom, ukoliko bilo ko od njih dvojice ima zadrške da sa nama priča direktno o tome šta leži iza naših namera, ne verujem da se ustežu da o tome pričaju među sobom. Na kraju krajeva... niko ih ne tera na to, a cilj nam je isti, zar ne?“.

 

Cilj, razmišlja Vatroslav... od početka uspostavljanja kontakta sa vanzemaljcima, inteligentnim bićima koja su nam neprovratno promenila život i budućnost, pitanje cilja kao da nam izmiče. Zatvoreni u same sebe, mogli smo da naklapamo o ciljevima čovečanstva, ali se to sve usložilo nakon realnih kontakata. Koji je njihov cilj, pojedinačno, svakog od tih vanzemaljskih društava? Koji su naši ciljevi sa njima, ponaosob, i ukupno? Drugim rečima, koja je naša zajednička budućnost? To njega zanima više nego orenska oružja ili granična kontrola. „I pored toga što izgleda da znamo šta radimo“, razmišlja u sebi dok se ostatak razgovora odvija van njega, kao u pozadini, „kiptimo od neizvesnosti pred ovim filozofskim, suštinskim pitanjem…”

понедељак, 3. април 2023.

Sci-fi muzička priča: A dan je tako lepo počeo... (10/12)

Yoshikawa Masamichi, Kayoh, 2014 (via Daiichiarts)

 

„Zar nije dobra pekara? Šta želiš, ja te častim“, rekla mu je susetka Nina.

Orebuha je neodlučno posmatrao redove peciva i slatkiša. Obećala mu je da će ga odvesti ovde pre više meseci.

 

„Hajde, ja mogu da ti pomognem, ako hoćeš“.

Peciva su mu sva delovala žuta, a slatkiši braon, sa povremenim crvenim ili belim detaljima. Odlučio se za krempite. „Tebi ostavljam iznenađenje za slano“, reče joj.

 

„Jesi manje ili više gladan?“

„Pa onako“.

Ovaj čovek... Oren je stalno ovakav, nit' smrdi, nit' miriše, mislila je za sebe Nina. Daleko od toga da nema stav, ali nekako... tja. Naručila mu je dva kuvana đevreka, koje je i sama volela. Iako zvanični predstavnik svoje vrste, praktikovalo se da vanzemaljci imaju domaćine, te da se manje tretiraju kao ambasadori u svojim vilama, već nešto između gostujućih studenata u lokalnoj porodici i podstanara koji ima svoju nezavisnost. Interakcija sa domaćinima je bila ostavljena kao diskreciono pravo obe strane. Orebuha je povremeno izlazio sa Ninom, upoznavajući se sa svojim novim privremenim domom i njegovim stanovnicima. Nije želeo da ostavi utisak usamljenika, mada se nekada pitao koliko su ovakvi susreti korisni.

 

„Znaš šta mi se desilo prošlog vikenda?“, počela je da priča za dvoje, kad je već Orebuha bio ćutljiviji nego inače. „Bila sam da posetim sestričinu Saru, sećaš se nje, pričala sam ti već sigurno? Mala Prca? Elem, moja sestra nas je ostavila same celo jutro i znaš kako Prca voli da rovari po mojoj torbi, našla je šminku i onda sam je učila kako da se šminka. Smešna je, ima tek četiri godine, a već hoće da se ponaša kao da je odrasla. A onda je uspela i da iskopa neotvoreni kondom koji ko zna koliko mi stoji tu. Nisam znala kako da joj objasnim šta je, pa sam na brzinu rekla da je u pitanju – balon! Kako sam se zeznula, onda je htela da ga otvorimo. I onda vidiš njenu mamu koja se vraća kući i vidi nas dve koje pokušavamo da naduvamo 'balon'. Zar nisam luda tetka?“

 

Završavajući đevreke, nije znao šta da joj kaže o tome, bilo mu je blago neprijatna priča o ljudskoj... intimi. „Na sve to“, reče Nina, „reče mi sestra nešto u fazonu ‘sad je gotovo, moraš da joj objasniš i ostatak priče o 'balonu' u nekom trenutku, kad bude tinejdžerka. Ne smeš devojčicu da ostaviš u neznanju, nije u redu da se negde izblamira‘. Baš je smešna, pa naravno da će saznati! Nisam toliko blesava“. Pogledala je na sat i shvatila da treba da bude negde drugde. „Orebuha, je l' ti je OK da te ostavim ovde samog, moram do stana da pokupim stvari, idem kasnije na onaj čas?“

 

„Naravno, vidimo se sutra“.

 

Dok se spremao da sam napadne krempitu, jedna prilika mu se žurno pridružila za stolom.

 

„Lili?“

 

„Jedva sam dočekala da ona ode, već pola sata vas uhodim. Nisam htela da ti šaljem poruke“.

 

„Šta se dešava?“

 

„Nadam se da je ovde bezbedno. Neko je u toku noću obio radnju Youssef-Hernández. Instrument je nestao“.

 

Ode mu apetit. Kao i jedini dokaz koji su imali. „Šta je sa braćom?“.

 

Lili, zvana „Kraljica očiju“, merkala je krempitu na stolu. „Mogu parče?“ Klimnuo je glavom. „Nisam ništa jela od jutros. Pokušavali smo nekako da dođemo do tebe, da znaš šta se dešava. Zapravo, samo ja, jer je Landin završio na ispitivanju u policiji. Trenutno je u pritvoru, jer sumnjaju da su sama braća naizgled organizovala pljačku sopstvene radnje“.

 

Gledao ju je sa nevericom. „Znaš, to se često dešava na tehno marketima, bude kao pljačka, a vlasnik pokupi osiguranje. Ili se tako otarase sumnjive robe, pre nenajavljene kontrole“, pričala je sa punim ustima.

 

„Šta je sa Ramizom?“

 

„On je“, štucanje, „veče pre zapalio sa instrumentom“. Promenila je izraz lica i pojačala glas. „Što je dobra ova krempita (štuc), hajde da uzmemo još jednu?“ Uz dodatne dve krempite, postali su manje interesantni prodavcima i vratili se razgovoru.

 

„To je dobra vest. A gde je on sada?“

 

„Uzeo je motor i odneo naš predmet van grada, da ga proveri sa nekim kontaktima koje su napravili. Znaš, tragovi, otisci, šta se priča po gradu. Kad sam mu javila šta je zbilo u međuvremenu, otišao je do vikendice. Pored nas dvoje, niko ne zna gde se on nalazi. Ja ću garantovati za Landina, da ne trune u pritvoru, a bitno je da ti budeš spreman za put.“

 

„Kakav put“?

 

Gutala je krempitu, zapravo usisavala ju je.