понедељак, 28. новембар 2011.

Vilijam Kentridž: fragmenti sećanja postkolonijalne Južne Afrike

Вилијам Кентриџ:
фрагменти сећања постколонијалне Јужне Африке

Аутор циклуса: Срђан Тунић, историчар уметности
13.-14. децембар, увек са почетком у 18:00
Студио за електронске медије "Влада Петрић", Кинотека

1. дан
„Јоханесбург: други највећи град после Париза“ (Johannesburg: 2nd greatest city after Paris), 1989., 8 минута
„Споменик“ (Monument), 1990., 3 минута
„Рудник“ (Mine), 1991., 6 минута
„Трезвеност, гојазност и старење“ (Sobriety, obesity and getting old), 1991., 8 минута
„Друга земља (Another country), спот за групу Mango Groove, 1993., 4 минута
„Феликс у изгнанству“ (Felix in exile), 1994., 9 минута
„Историјат главне жалбе“ (History of the main complaint), 1996., 6 минута
„Вагање... и чежња“ (Weighting... and wanting), 1997., 6 минута
Стереоскоп” (Stereoscope), 1999., 6 минута
„Аутоматско писање“ (Automatic writing), 2003., 3 минута
„Календар плиме и осеке“ (Tide table), 2003., 8 minuta
„Магична фрула“ (The magic flute), 2005., 4 минута
„Црна кутија“ (The black box/Chambre noire), 2005., 23 минута
„Шта ће доћи (већ је дошло)“ (What will come (has already come)), 2007., 9 минута
„Пет тема у Музеју савремене уметности у Сан Франциску“ (Five themes in SF MOMA), 2009., 8 минута
„Нос“ (The Nose), 2010., 4 минута
(укупно око 115 минута)
Режија и сценарио: Вилијам Кентриџ (William Kentridge)
Земља: Јужноафричка република
Језик: енглески, без титла
Пројекција кратких анимираних филмова и интервјуа са Вилијамом Кентриџом, powerpoint презентација, разговор и дискусија.

2. дан
„Предавања гостујућих уметника Тима Хамила: Вилијам Кентриџ“ (Tim Hamill Visiting Artist Lecture: William Kentridge)
2011., С.А.Д., 82 минута
Документарни снимак Бостонског Универзитета лепих уметности и Школе за визуелне уметности.
Језик: енглески, без титла
Пројекција предавања које је Вилијам Кентриџ одржао у Школи за визуелне уметности (Универзитет у Бостону, С.А.Д., фебруар 2011.), разговор и дискусија.

Јужноафрички мултимедијални уметник Вилијам Кентриџ (рођен 1955.) од средине '90-их година двадесетог века постаје често виђен аутор на изложбама, у музејима и галеријама света (Документа у Каселу, Бијенала у Сао Паолу, Сиднеју и Венецији, Лувр, Албертина, Музеји савремене уметности у Њујорку, Барселони, Монтреалу, Чикагу, Сан Франциску, Кјоту, Хирошими, Москви...), а на Филмском фестивалу у Кану 2004. су били представљени његови кратки филмови. Кентриџово стваралаштво је препознатљиво по анимацији коју ради ручно и угљеном, што постаје његов заштитни знак, као и многобројним графикама и инсталацијама. Графичар по вокацији, овај мултимедијални уметник на свој личан и кодиран језик говори о јужноафричком друштву током и непосредно после апартхејда, наличја колонијализма у Јужноафричкој републици, и начинима како се политика и идеологија манифестују у свакодневици, у приватним животима људи. Поред историјских догађаја и уметничких дела на које он често реферише (колонијализам у Африци, Гетеов Фауст, Ибзенов краљ Иби...), као и политичког набоја који се, и поред повремених потешкоћа у разумевању локалног контекста, може ишчитати из његових дела, Кентриџа такође занима и позориште. Поред афричких студија и лепих уметности, он је студирао пантомиму у Интернационалној позоришној школи Жака Лекока у Паризу и сарађивао са позоришним трупама из Јужноафричке републике на бројним представама (Junction Avenua Theatre Company, Headspring Puppet Company).

Кроз своја два главна лика, Феликса Тителбаума и Сохоа Екштајна, радника и индустријалца, „доброг“ и „лошег“ момка, две стране истог новчића, Кентриџ коментарише стање друштва које се суочава са својом прошлошћу, сећањем и потискивањем злодела која су га задесила. Сећање и историја су подложни забораву и кривљењу, на шта Кентриџ покушава да нам скрене пажњу подсећањем на мало познате историјске епизоде из колонијалне прошлости Африке, као и самом техником рада. Наиме, његови кратки анимирани филмови настају од неколицине цртежа-сцена оцртаних угњеном и брисани гумицом, који су затим снимљени. У једном покрету се могу видети трагови претходних облика и покрета ликова и ствари, као и на крају крајева додир самог ствараоца, попут сећања које полако бледи и постепено нестаје или се претвара у нешто друго и сасвим неочекивано. Фрагменти сећања ликове у Кентриџовим филмовима често подсећају на прошлост коју покушавају да потисну, али је суочавање са реалношћу неизбежно, што има недвосмислену поруку у друштву које је током друге половине ХХ века функционисало на бази расне сегрегације. Уметник сведочи о свом времену: политика у делима Вилијама Кентриџа није јасна и манифестна, већ – као и у реалности – контрадикторна и амбивалнтна, а историја се може понављати уколико се човек не суочи са њом. По речима самог уметника: „заборављање је природно, а памћење чини уложени напор“.

четвртак, 5. мај 2011.

Hajao Mijazaki: konstruktor svetova - budućih i prošlih




Студио за електронске медије „Влада Петрић“
17-19 мај 2011
увек са почетком у 18:00

Хајао Мијазаки: конструктор светова - будућих и прошлих

1) 17. мај, уторак
„Наушика/Наусикаја из долине ветра“ (Kaze no Tani no Naushika)
Режија и сценарио: Хајао Мијазаки (Hayao Miyazaki)
1984, Јапан, 117 минута
Језик: јапански, титл: енглески
Пројекција филма, предавање о филму и истоименом стрипу, дискусија.

2) 18. мај, среда
„Лапута: замак на небу“ (Tenkū no Shiro Rapyuta)
Режија и сценарио: Хајао Мијазаки (Hayao Miyazaki)
1986, Јапан, 126 минута
Језик: јапански, титл: енглески
Пројекција филма, предавање о филму, дискусија.


3) 19. мај, четвртак
„Принцеза Мононоке“ (Mononoke-hime)
Режија и сценарио: Хајао Мијазаки (Hayao Miyazaki)
1997, Јапан, 134 минута
Језик: енглески, титл: енглески
Пројекција филма, предавање о филму, дискусија

Аутор циклуса:
Срђан Тунић, историчар уметности
ХајаоМијазаки (1941) је један од најпознатијих јапанских аниматора и филмских режисера који ужива огромну популарност у Јапану, а од филма Принцеза Мононоке (1997) постаје веома популаран и награђиван и на Западу. За његову популарност су највише заслужни анимирани филмови за децу, као и за одрасле, иако је понекад граница која раздваја та два врло танка или и не постоји, а морамо имати у виду да се поимање ''шта је прикладно за децу'' у различитим деловима света другачије перципира него на Западу. Томе у многоме доприноси комплексност Мијазакијевих ликова, који никада нису скроз ''добри'' или ''лоши'' (у складу са филозофијом јинга и јанга), свестрани, заступајући конструктивно мишљење и акцију као решења за животне проблеме, без илузија да знамо све и да постоји само једно виђење ствари. Мијазакијеви анимирани филмови, махом цртани ручно, разбијају стереотипе о ''цртаћима'' као неозбиљној забави намењеној најмлађима и представљају вредна уметничка дела. Еколошке теме и однос човека према природи и технологији се често јављају у његовим остварењима, веома маштовитим, вишеслојним и пуним симболике, као и са извесном отвореношћу за ишчитавање и интерпретацију.
Наушика (или Наусикаја) из Долине ветра чини први ауторски анимирани филм Хајаоа Мијазакија који је специфичан како због еколошких тема и односа човек-природа-технологија које у себи обрађује (а који ће се појављивати у још пар његових филмова), тако и због формирања екипе сарадника који ће чинити језгро студија Ђибли (Ghibli) коју годину касније. Филм је настао као екранизација прва два од седам стрипова Наушике који су послужили као сценарио, иако је прича у филму измењена због специфичности медија, као и чињенице да је цела стрипска сага завршена 1994. Иако обилује еколошким темама, пацифистичка Наушика (филм, као и стрип) је погодна за екокритичку анализу, односно анализу степена употребљивости еколошких порука и датих решења које једно дело научне фантастике, и поред свог фантазматског карактера, може да понуди за решавање актуелних проблема на релацији човек-природа.
Лапута: замак на небу је референца на летеће острво које је описано у Гуливеровим путовањима, у овом филму измештено у свет у коме се преплиће друштво 19. века и технологија будућности – прави steampunk амбијент. Потрага за летећим острвом које има статус митске Атлантиде је потрага за давно изгубљеном технологијом која ће људима донети моћ. Међутим, супериорно друштво Лапуте постаје превише зависно од технологије и удаљено од људи на Земљи, што напокон, као и у Платоновом опису Атлантиде, доводи до његове пропасти.
Принцеза Мононоке се такође бави односом природе и човека, али је за разлику од постапокалиптичног света Наушике, радња смештена у Јапану током средњег века када је, наводно, постојао митски хармонични свет између људи, животиња и духова природе. Нарушавање тог односа је главни узрок невоља главних јунака (и друштва у целини) који покушавају да пронађу решења за себе, као и за свет око њих. Овим филмом се Мијазаки више окреће митолошком наслеђу Јапана, креативно тумачећи митолошка бића и односе у складу са својом визијом и наративом које жели да истакне.

уторак, 11. јануар 2011.

Brus Sterling o kiber/stimpanku

Utisici sa tribine:



"Čudna deca kiberpanka"
Ponedeljak, 10. januar - Sala na I spratu Doma omladine Beograd u 19:00
Tribina Društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" Govore: Žarko Milićević, Bojan Butković
Pojava kiberpanka (cyberpunk) kao književnog žanra ali i (sub)kulturnog umetničkog pokreta tokom osamdesetih je poprilično ustalasala vode naučne fantastike. Danas se može diferencirati nekoliko sličnih pokreta, pred kojima trenutno ubedljivo prednjači steampunk, a osnovni nosilac je često (retro)futuristička estetika. Tema tribine su: cyberpunk, steampunk, atompunk, dieselpunk, i čudnije sorte poput elfpunka, splatterpunka, i još neki "ne-punkovi".


Ambiciozno i neformalno zamišljena, ostala bi jako neinformativna (kako za ''znalce'', tako i za ''iskusne'') da u publici nije bio (nenajavljeno) Brus Sterling koji se u jednom trenutku prihvatio mikrofona i ''držao pikslu''. Pričao je o:
- deci kiberpanka tj. o deci pisaca cyberpunk žanra koja se danas svi bave internet tehnologijom, programiranju itd. a niko ne prati stope svojih očeva
- o tome kako se pisci kiberpanka sada bave svim i svačim: Gibson koji dizajnira 'dizelpank' odeću za neke japanske proizvođaće (Buzz Rickson X), on koji predaje u Švajcarskoj industrijski dizajn na odseku postmodernih studija (ili tako nešto)
- poredi steampunk sa goth(ic)-om kao žanrom, tj. da nije toliko literarno zasnovan već da je mahom vizuelni identitet, moda, stajling itd, navodeći da je većina steampunk-a zasnovana na izgledu i na transformaciji današnje tehnike u stilu viktorijanske ere, kao nekakav retro futurizam (ili futuristički retro)
- govori za roman Difference engine (koji je pisao sa Gibsonijem) da je poenta knjige ne u XIX veku već u korišćenju kompjutera
- spominje recepciju kiberpanka u svetu: u Poljskoj (gde vlada žanr biopank – biogenetika), Brazilu (tupinpank ili tako nešto), Južnoj Africi (što je za njega samo urbana fantazija a ne kiberpank). Govori da je u državama komunističkog bloka žanr dobio drugačije oblike zbog društvene realnosti u kojoj se živelo, a da je sada u Brazilu potpuni hit
- zeza se na račun svakakvih prefiksa koje ljudi smišljaju (adampunk, elfpunk itd.)
- kako je njegova bila jedna od poslednjih generacija koja je koristila pisaće mašine, tada su oni zamišljali tehnologizovano društvo koje zapravo sada postoji (mahom svi su online i imaju Twitter)
Stičem utisak da se kiberpank javlja kao označitelj razvijene tehnološke i društvene svesti, opredmećen u literarnom žanru (koji je mahom elitistički jer su pisci jednostavno malobrojni i nije mainstream, ili bi se mogao bolje nazvati 'rubnom' pojavom) i označava realnost koja je u začetku razvitka. Mogao bi se shodno tome protumačiti kao stepen(ica) ka kiber____ društvu, odnosno bliskoj budućnosti koja je u Americi bila na snazi '80-ih, a sada je u Brazilu, dobijajući svoj (gl)lokalni kontekst...

Mitski zbornik


Jako zanimljivo štivo, preporučujem!


Sadržaj:



I Mitske re/konstrukcije i re/interpretacije

1. Emily Lyle: Važnost prapovijesti indoeuropskih struktura za indoeuropska istraživanja
2. Ivan Lozica: U susret drugoj mitologiji – porod od tmine: Jokastine kćeri i unuke
3. Vitomir Belaj: Sveti trokut zagrebački
4. Mirela Horvatin: Mogući utjecaji praslavenske mitske predodžbe na tradicijske elemente u Stupniku kraj Zagreba

II Mitska bića i predodžbe

5. Ljiljana Marks: ''Ni o drvo, ni o kamen...'' – magične formule u hrvatskim predajama o vješticama
6. Luka Šešo: Problem istraživanja nadnaravnih bića u hrvatskoj etnologiji i folkloristici
7. Suzana Marjanić: Zoopsihonavigacija kao poveznica vještičarstva i šamanizma
8. Tamara Jurkić Sviben: Od Lilit do more

III Biblijski i kršćanski mit

9. Miranda Levanat-Peričić: Polisemizacija imena starozavjetnih nemani (rasjecanje Rahaba i poigravanje Levijatanom)
10. Antonija Zaradija Kiš: Mitološki prepleti – od Epone do Martina, od Samaina do Martinja

IV Književnost i mit

11. Vesna Mojsova-Čepiševska: Zašto se najčešće povampiruje muškarac? (u pripovijetci Vampir Petrea M. Andreevskog)
12. Ivan Majić: ''Big Brother'' – od simulacije prema suvremenom mitu (čitajući/gledajući dramu Hodnik Matijaža Zupančića)
13. Jelka Vince Pallua: U vilinsko-pastirskom kolu mitske Arcadiae slavicae – Držić na putu prema etnologiji
14. Anica Vlašić-Anić: (Para/anti)mitološka pred/post-napisanost Harmsove i Kafkine fikcionalne teksture apsurda
15. Sunčica Milosavljević: Savremeno čitanje mita u umetnosti – interdisciplinarni istraživački projekat Mit kao sudbina

V Ljubavni, obiteljski i mitovi o djetinjstvu

16. Jelena Marković: Osobni mit, mit o djetinjstvu i obiteljski mit u usmenom i narativnom diskursu?
17. Melanija Belaj: Obiteljska fotografija – između mita o idealnoj obitelji i proživljene stvarnosti
18. Tea Škokić: Elipsa ljubavnog mita u tradicijskoj praksi

VI Kulturna prizemljenja mita

19. Zoran Čiča: Odraz fenomena ''Bosanske doline piramida'' u usmenoknjiževnom žanru vica
20. Andrea Matošević: Regressus ad inferos – sićušni rudar i mitologija kao interpreatacija podzemnog radnog habitata
21. Koraljka Kuzman Šlogar: ''Zagreb u zagrljaju zmajeva'' – percepcija i recepcija istočnjačkih mitoloških likova u Hrvatskoj
22. Jadran Kale: Kamo idu hrvatske zvijezde?

VII Mit, utopija i anarhizam

23. Anica Čakardić: Anarhizam i anarhija kao teorijsko-praktički izvid u drugačiji svijet
24. Juraj Katalenac: Mitovi o anarhizmu

VIII Etnomitovi i mitomoteri

25. Ivan Čolaković: ''Svoj na svome'' – mitovi o autohtonosti na Balkanu
26. Zrinka Blažević: Balkanizam vs. ilirizam ili de/konstrukcija mitopoetike identiteta
27. Ružica Pšihistal: Šokački etnomit

IX Mit u nacionalnom, političkom i medijskom kontekstu

28. Ines Prica: Bricolage a la carte – tvorba tranzicijskih naracija mitomorfozom inicijalnog momenta
29. Reana Senjković: Dvije politike odrastanja (ili: U čemu su naše cure bolje)
30. Boris Beck: Medijski Olimp – konstrukcija medijskih likova političara, menadžera, sportaša i umjetnika
31. Ivan Molek: Kako se mit opire žanru? – nepisana teorija Furija Jesija

X Wicca, egzopedagogije, supkultura vila

32. Sonja Miličević: Wicca – stara ili nova religija?
33. Tyson Lewis i Richard Kahn: Egzopedagogije i utopijska mašta – istraživanje supkultura vila