Sci-fi muzička priča: Novinarka (4/12)

 

France Mihelič, Muzikanti, 1956.

Odlučila je da napravi malo drugačiji članak o njima. „Kakvo je to istraživanje gde ne pričate sa informantima, nego samo iznesete svoje mišljenje i popljujete sve šta vam se ne sviđa?“ razmišljala je za sebe u autobusu. Još jedna od spontanih „autobuskih misli“ dok sluša muziku. Uglavljena u sedištima koja stoje naopačke, pa još pri ćošku, nije bila zanimljiva niti prodavcima, niti ostalim putnicima koji su pikirali koga da dignu sa sedišta sa komentarom „Pa nisam ja najmlađi ovde“.

Gledala je transkript intervjua sa Orebuhom na telefonu. „Pevanje vam je isto priča za sebe. Odnosno, za razliku od većine pesama sa Zemlje, koje imaju reči, tekst kao podlogu, Oreni pevaju melodije, obrasce, poput tzv. džez sketa – improvizacija na bazi glasova i slogova. Svaka melodija ima svoju strukturu, moguće je izražavati i poruke na taj način, što je zahtevalo i uosećavanje pesme i poznavanje datog 'vokabulara'.“ Krenula je da zeva, bilo je toplo u ovom delu autobusa, kod motora. Izgleda da klima nije radila dobro. Nekoliko ljudi oko nje je dremalo ili kljucalo boreći se sa snom. Neki od njih su je nasmejali. Ostavila je posao gaseći telefon za kasnije.

 

Prošle godine Raminta je videla intervju sa jednim muzikologom Smitsonijanove institucije Folkways, koji kaže da orensko pevanje nalikuje tradicionalnim pesmama indijanskih nacija SAD. Tek je započinjala istraživanje i, kako je ovo bio svež materijal, odlučila je da stupi u kontakt s nekim od stručnjaka. Posle više pokušaja – jer su svi u Vašingtonu DC konstantno zauzeti – uspela je da zakaže video-poziv sa jednim od indijanskih kustosa Nacionalnog muzeja američkih indijanaca. Dobila je višeg kustosa muzičke zbirke i rekla mu da želi da istraži više o toj temi za časopis „Kosmičke veze“.

 

Sagovornik se pomalo distancirao i krenuo da joj objašnjava da ovo nije do nje, već do brojnih njenih kolega i koleginica novinara koji koriste informacije kako im zatreba, a ne kako ih dobiju na intervjuima. „Bez brige, dobićete intervju na autorizaciju“, bila je predusetljiva, da čoveka malo opusti. „Gospođice (!), znate, ne može bilo koja strana kultura da se objasni preslikavanjem na nešto što, eto tako, 'zvuči' na nešto poznato laičkom uhu.“

 

„I tako sam provela nekih 30-tak minuta na vezi slušajući o razlikama i sličnostima pevanja bez reči između severnoameričkih indijanaca i onoga što se tada znalo o orenskoj muzici“, pričala je anegdotu Orebuhi na koktelu. „To su one situacije kada upadneš u tuđu raspravu, i ne znajući to“.

 

Misli, misli... njen mozak nanovo prepričava ono što je čitala ili razgovarala s nekim. Ne može da zaustavi taj voz utisaka. Bez reda, bez najave... Bez želje? Oseća kao da ima buku u glavi i da slabo primećuje išta drugo. Postaje svesna te opterećenosti mislima tek kada primeti tišinu ili neki suptilni zvuk u njenoj okolini. Kao sad – počinje da grmi. Treba još da sredi materijal od Golemovića Mlađeg...

 

Sutra... ali ne mogu sutra, imam ono otvaranje, ako se ne odloži, onda u subotu. Najverovatnije. Gasi svu tehniku. Gledaću kroz prozor kako počinje kiša.

 

Misli ne staju; usporavaju i ima ih manje, ali svesnija ih je. Razmišlja o različitim zvukovima koje proizvodi pljusak na krovu, u bašti, na ulici, na kolima... Prepušta se ovom ambijentu dok se nije setila da je ostavila otvoren prozor u drugoj sobi...

 

Sci-fi muzička priča: Etnomuzikolozi (3/12)

 

Aleksandar Jevtić, Prate me piloti i pačići - Followed by Pilots and Ducklings, 2016.

„Nisam ga video od jutros, ali proverite, možda je u kancelariji“, rekao im je čuvar.

Orebuha, praćen sa par etnomuzikologa, odlučio je da poseti jednog od profesora koji su mu bili preporučeni kao kontakt na Zemlji. Dopisivali su se i čuli elektronski, ali nisu se još upoznali uživo.

 

Nićifor Golemović Mlađi je zaista bio u svom kabinetu, u kome su se zidovi činili kao napravljeni od polica sa knjigama. Par neobičnih instrumenata je stajalo ili iza pleksiglasa ili na vrhovima polica, van domašaja znatiželjnicima. Niko nikada nije bio siguran gde se profesor nalazi, jer je kabinet imao nekoliko izlaza i ulaza, a Golemović Mlađi nije želeo nikome da polaže računa o svom kretanju. Na kraju krajeva, pomislio je, ko želi da ga pronađe – treba da bude uporan. Studenti su često bili u očaju, dolazeći po potpis. A Orebuha je taj dan imao sreće.

 

Pozdravili su se i svi zajedno krenuli ka Svetskom muzičkom institutu, gde je malo kasnije Orebuha imao zakazanuo učešće na konferenciji i predstavljanje orenske muzike. Golemović Mlađi nije gubio vremena na formalnostima i odmah je krenuo da propituje gosta o svemu šta ga je zanimalo, a što nije želeo da ga pita na daljinu. Kao i još par ostalih, i on je imao nelagodan osećaj da se možda sve snima.

 

Orebuha se osetio u svom elementu. „Jednostavno, znanje o privatnim i profesionalnim muzičkim instrumentima nije još došlo na velika vrata do zemljana u objektivnom svetlu. Iako i ti instrumenti imaju deo moći vojničkih Gu-maha, njihova uloga u društvu i dozvoljena upotreba je sasvim drugačija. I instrumenti tipa Gu-mah, i lični instrumenti zvani Tla-mah, između ostalih koji postoje, mogu, a i ne moraju da imaju zvuk.“

 

„Mislim da“, naručujući kafu reče Nićifor, „jedan od razloga neprepoznatljivosti, čini mi se, leži u tome što se većina instrumenata sa Zemlje pokreće udarcem na površinu ili okidanjem žice, koji su nedvosmisleno vidljivi spolja, kao i direktno praćeni zvukom. Što u vašem slučaju nije toliko uočljivo.“

 

Orebuhi je ovo bio jedan od prijatnijih sastanaka, a imao ih je mnogo – od naučnih do bezbednosnih – otkako je došao u dodir sa Zemljanima kao ambasador. Podaci koji su Oreni imali od ranije o zemaljskoj muzici – odnosno, celom spektru proizvođenja zvukova – bio je na mestu. Međutim...

 

„Vidite, uvrežena shvatanja su da je muzika organizovano proizveden zvuk, zasnovan na više tradicija i sistema. Ljudski zvuk. Ostale pojave, poput onih u prirodi, npr. 'pesme' životinja, su marginalizovane. Osluškivanje pulsara takođe“, reče Golemović Mlađi.

 

„Ali dato mi je na uvid – baš od strane ovog instituta – jedno istraživanje koje se zove 'Muzika sfera'. U njemu, jedan antički filozof i matematičar govori o tome da planete u okviru svojih kruženja proizvode muzičke intervale. To je za mene dokaz da je neka načelna ideja koja je propitivala tu antropocentričnu muziku postojala.“ Orebuha je bio srećan što je mogao da iskoristi naučeni vokabular, posebno o temi od koje i nije mogao da pobegne.

 

„Da, to su Pitagorejci i musica universalis, ali imajte u vidu Orebuha da je to nije toliko muzika koja se mogla čuti, već čisto matematički koncept. Znate, to je bila njihova pretpostavka... razumevanju harmonije univerzuma“.

 

„Nisam siguran da li su imali tehnologiju za tako nešto u svoje vreme, međutim oni su navodili da su sveštenici egipatskog boga Tota imali sposobnost da tu muziku sfera čuju. Naravno, možemo da polemišemo da li je to muzika ili ne“.

 

Počinje, pomislio je Golemović Mlađi. Onaj vid razgovora koji postaje sve složeniji i nepredvidljiviji. Od muzike, preko matematike, do astroseismologije. Nemam dovoljno kafa u sebi za ovo. „Da, slažem se. Naše uši ne mogu da primete te zvučne talase... pa nije ni čudo da su takve pojave ostale skrajnute iz našeg svakodnevnog poimanja. Nego, Orebuha, pustite sad Zemlju, kažite mi više o vašoj, orenskoj muzici. Znate koliko je nama, muzikolozima, to zanimljivo, naročito u razgovoru sa jednim Orenom“.

 

Uvek je dvostrano, pomisli Orebuha. Da bi objasnio šta se njemu činilo (i još uvek čini) neobičnim u vezi sa zemaljskom muzikom, morao je sebe da podseti na osnove orenskog shvatanja muzike.

 

„Pre svega, zvuk čini samo jednu od mogućih manifestacija muzike. Tj. organizovanog i društveno-kulturološki kodifikovanog zvuka koji se percipira preko čula sluha, kako bi vi to rekli. S njim takođe ide i pevanje, kao i na Zemlji. Međutim, za Orene je proizvođenje i percipiranje muzike nerazlučivo vezano i za ostala čula. Proizvođenje vibracija, elektro-magnetnih talasa preko instrumenata igra ogromnu ulogu u orenskoj filozofiji i nauci. Svi ti talasi, nevidljivi golim okom, mogu da se osete, pored toga što mogu, ili ne mogu da se čuju, u zavisnosti od korišćenja. Na taj način, moguće je komunicirati muzikom, tako da se ništa spolja ne čuje, niti posebno vidi, ali da grupa ljudi može da oseti i razume kolektivno iskustvo, pa čak i da ga razmenjuje između sebe.“

 

Golemovića Mlađeg su podišli žmarci na poslednju rečenicu, gledajući četiri ruke sa po četiri prsta svog sagovornika, ali nije ništa rekao. Bio je radoznao.

 

„Naravno, postoji korišćenje gde se namenski utiče na fiziologiju i raspoloženje pojedinca ovim putem, što instrumente čini potencijalnim oružjem za manipulaciju. Stoga su organizovani složeni društveni sistemi samo-zaštite, koji, ugrubo rečeno, dozvoljavaju korišćenje ovih moći – dovoljnih samo da ošamute čoveka – u svrhe zaštite ili preventivnih akcija. Korišćenje sa silom koja bi mogla da ubije čoveka je strogo sankcionisano. Takođe, sistem povezanosti korisnika i primaoca ovo reguliše“, pokazao je prstom na mesto gde mu se nalazi spojnica.

 

Svaki put kada se povezuje sa instrumentom preko stomaka i grla, svestan je da preuzima odgovornost za posledice korišćenja instrumenta – kako za sebe, tako i za druge. Iako su lični instrumenti lišeni kapacitetske snage Gu-maha, imaju određenu snagu. U zavisnosti od profesije ili upotrebe instrumenta, njihova potencijalna snaga je manja ili veća. Bio je u dve prilike da koristi Gu-mah, silom prilika, kao druga, građanska linija odbrane, protiv jedne paravojske sa Orena. Orebuhina uloga je bila drugorazredna, iako kontrolna – ukoliko su neprijatelji ikako bili u mogućnosti da zaobiđu kontrolu Zaštitnika, on je nastupao. Sećanje mu je živo, ali ga ne prepričava ovde.

 

„Reperkusije ovakvog vida korišćenja zvučnih i elektromagnetnih talasa su brojne, ali su predviđene, propisane i svaki rukovalac mora da poznaje svoje, lične i granice instrumenta koji koristi. Veza sa stomakom daje još jaču osetljivost između korisnika i instrumenta, što zahteva poseban trening i osetljivost. Stomak je takođe i regulaciona tačka. Ukoliko se desi zloupotreba instrumenta i probije se granica propisanog korišćenja, korisnik - 'muzičar' će imati ozbiljne posledice koje će, doslovno, osetiti iznutra. Graditelji instrumenata na ovaj način osiguravaju da u zaista retkim slučajevima, korisnik snosi ono što je (zlo)namenio drugome.“

 

„Kao automatska kočnica... malo imamo primera takvog oružja na Zemlji. Odgovornost se mahom nalazi u rukama korisnika. A kako stoji stvar sa“ – pokazivao je na Orebuhinu torbu – „vašim ličnim instrumentima?“.

 

„Privatni instrumenti jednostavno nisu istog kapaciteta, ali bez obzira, ista vrpca ih spaja sa stomakom korisnika. Iz tog razloga, kao i činjenice da je svaki instrument individualizovan i radi samo u kiborg spoju sa svojim korisnikom, direktna korišćenja od strane stranaca su praktično nemoguća.“ Nasmešio se rekavši ovo. Više puta je naglašavao kako njegov instrument nije borbeni i kako je on taj koji snosi posledice u slučaju namenskog nanošenja bola ili nevoljnog ponašanja žrtve. U svom info paketu je takođe imao nacrt par instrumenata za pokazivanje. Dovoljno za razumevanje opštih principa i utoljenje radoznalosti, nedovoljno za provaljivanje konstrukcije svih Mahova. Oreni su veoma osetljivi i solidarni u čuvanju tajni izrade svih instrumenata. Na kraju krajeva, to im je i omogućilo posebnu ulogu i prestiž, koliko god bili relativno mala civilizacija, na intergalaktičkom planu.

 

Organizatori konferencije su ipak odlučili da on prvo održi demonstraciju, pa da tek onda naprave diskusiju. Činilo im se da će tako biti zanimljivije, da će Oren svima da začačka maštu i da će tako biti više pitanja posle.

 

Sedeći za stolom, držao je instrument pred sobom, osećajući obe antene svoje „harfe-laute“, kako su ga nazvali. Laute, jer su „žice“ išle uzduž „vrata“ instrumenta; harfe, jer je sviranje omogućeno tako što se žice nalaze pod uspravnom osom. Makar je tako Nićifor Golemović Mlađi predložio da radno nazovu njegov instrument, u okviru svog predavanja, poput stare zapadnoafričke kore.

 

Za današnji susret, Orebuha je bio podstaknut da se malo bolje upozna sa muzičkim instrumentima, „lokalnim Mahovima“ kako je navodio u izveštajima, planete na kojoj se nalazi. Na kraju krajeva, nije želeo da zvuči arogantno u potvrđivanju tehnološke složenosti svog muzičkog nasleđa. Radilo se i u pristojnosti, kao i iskrene radoznalosti s njegove strane. Zapravo, upoznao se sa mnoštvom instrumenata – što aktuelnih, što izumrlih, koji su mu bili nepoznati i zanimljivi. Otkrio je dva koji su ga ponajviše podsetili na Tla-mahove, pisao je uzbuđeno pri kraju prve godine svoje posete. Jedan je bio totalno na margini, kao tehnološki kuriozitet prošlosti, koji su tek započeli da razvijaju u savremenom plesu.

 

Zvao se teremin, prema svom pronalazaču na početku XX veka. Sledom okolnosti je pored njega na konferenciji sedela Raminta Kavina koja mu se predstavila kao daleka rođaka Lava Teremina. Imao je izvanredno jednostavan sistem – stalak, sa kutijom (unutar koje se nalazilo strujno kolo) i dve metalne cevi.

„Zavisio je od struje i bio kontrolisan blizinom tela korisnika i upravljanjem sa obe cevi – antenom i ručkom“, moglo se čuti na jednom od izlaganja. „Dodirom na horizontalnu ručku (leva ruka) se zaustavljao zvuk, dok se blizinom ili udaljenošću šake određivala glasnost, tj. volumen. Desnom rukom se koristila vertikalna antena koja je proizvodila varijacije i tonove. Svirači su, najčešće sa ispruženim kažiprstom i palcem između te antene, virtuoznim pokretima mogli da proizvode zvuk sličan spoju 'operskog glasa i violine', koji ćete imati prilike da čujete za par trenutaka“, rekao je izlagač.

 

„Mahovi su, bez grleno-bedrene spojnice, imali donekle sličan sistem“, nadovezivao se Orebuha. „Tzv. antene Tla-maha nisu ništa drugo nego materijalizovani elektro-magnetni talasi, koncentrovani u određeni oblik. Odnosno, bili su kao antene teremina, ali bez metalnih šipki. Jedan od načina sviranja Orena je preko ruku koje su pokretom aktivirale zvuk ili talase.“

 

„Vaše 'tiho' sviranje je zaista impresivno, podseća na staro-indijske fakire, ali bez zmije. Jeste videli to do sada? Mislim na fakire, a ne na zmije“ pitao ga je jedan novinar na koktelu posle završetka konferencije. Naravno, svaka kultura pokušava da prevede nove pojave kroz sebi poznat jezik i sličnosti, pomislio je Orebuha. Ovaj put, to mu je išlo u prilog – bolje je da izgleda kao čudni „vanzemaljac“ koji se moli u nekom ritualu, nego da panično pomisle da im je život ugrožen nekakvim nevidljivim talasima.

 

Raminta Kavina ga je polako odvukla od dodatnih pitanja, jer je već sat vremena odgovarao na njih. „Divno što ste spomenuli teremin. Želela bih da popričam sa vama, kad budete imali vremena, na jednoj kafi. Evo moje vizitke“, rekla mu je, dok su se približavali grupici muzičara.

Sci-fi muzička priča: Vanzemaljac (2/12)

 

Aleph Geddis, 2022

 

Proteže se u kožnoj stolici, okrenut leđima ljudima, gledajući tik kroz široki prozor svemirske Stanice 5. Upravo se nalaze na dnevnoj strani Zemlje, u fokusu je Afrika. Kako vreme prolazi, Owubaba sve bolje razume birokratiju, ali sve manje ima razumevanja.

 

„Dokle više ovako!“, žalio se na šalterima, iako je znao da oni nisu zapravo krivi. „Nema smisla! Šta vam to znači?!“, insistirao je u kancelariji menadžera carine, od koga je slušao samo ponavljanja pravila i sterilno izvinjenje. Ispostavilo se da danas nije imao izlazni „pečat“ u čipu pasoša s prethodnog putovanja, što nije bila njegova greška. Previše ponosni da bi priznali svoju grešku, oficiri su odlučili da ga bukvalno pretraže do gole kože.

 

Vikali su na njega, pretili, nazvali kriminalcem, nisu mu dozvolili da telefonira, naterali ga da plati kaznu. A kada je saznao da ga proveravaju i zbog toga što nije zemljanin („Ti si Marsovac, zašto toliko putuješ do Zemlje?!“), osetio se dodatno poniženim. Po ko zna koji put u svom životu je bio u takvoj situaciji. Nije pravio nikakve incidente, niti je imao kriminalni dosije. „Ali ne, nije im bilo dovoljno“, pričao je sa kolegom koji ga je čekao u Kairu, „više od sat vremena su me gnjavili, proveravali bukvalno SVE što sam nosio sa sobom! Na izvol'te svima da vide!“.

 

Imao je utisak da služi kao primer, da se vanzemaljcima ne treba verovati, da se povlači ta linija Mi – Oni, da on ima više mogućnosti za prestup zato što... zato što su ti oficiri naloženi kreteni sa planetarnom funkcijom... „Ne vredi da se nerviram“, reče sebi, nakon što je treći carinik na kraju intervenisao i pričao s njim u kancelariji. Premalo, prekasno. Dok je bio u jeku besa, uputio je zvaničnu žalbu. Ovog puta, neće na tome stati.

 

Dok mu se slažu utisci o minulom događaju, gledajući gde je ostrvo Ekvatorijalne Gvineje, seća se razgovora sa Orebuhom sa Orena kako zamišljanja vanzemaljaca više govore o ljudima, nego o njima samima. „Na primer, velika većina ljudi s kojima sam pričao uopšte ne zna kako naši bardovi izgledaju i sviraju“, rekao je Orebuha. „Zato što nisu ni videli naše instrumente uživo, a ponašaju se kao da unapred sve znaju“.

 

U žutoj štampi to podseća pomalo na palp-fikciju od pre par vekova – neobične sprave sa antenama i laserima koji lete unaokolo. Druge novine, pak, koje teže objektivnijem znanju, su se usmerile isključivo na orenske borbeno-zaštitne instrumente-oružja, zvanih Gu-mah. Owubaba ih je video i ranije, a i kada je dočekivao Orebuhu, na njegovom svemirskom brodu se nalazio jedan Zaštitinik, kako ih zovu, koji čini osnovnu pratnju svakog putovanja.

 

Njihova vojna oruđa imaju sposobnost da unesu konfuziju u komunikacione kanale, pogase elektronsku opremu, pa čak i da ošamute ili onesveste napadače, ako se već ne koriste fizički prema logici udri-i-onesposobi. Međutim, taj nematerijalni aspekt instrumenata-oružja je izgleda najviše zapao zemljanima u oči, iako nisu imali prilike da ga uživo vide – a Owubaba se nada da i neće. Većina Zaštitnika kao zmija noge čuva korišćenje svojih Gu-maha, kako zbog činjenice da je moguće koristiti ih samo uz dodir i energiju vlasnika, tako i što većina električnih uređaja postaje onesposobljena u njihovom aktivnom prisustvu. Bez video ili senzornog snimka sukoba, bivšim napadačima ostaju samo reči iskustva u okršaju sa Gu-masima koje znatiželjnicima ipak nisu dovoljne, pa izmišljaju dodatke. A obe priče – gubitničke i isfantazirane – zdušno prihvataju tabloidi i ksenofobi.

 

„Očekivana senzacija i osetni pritisak“ rekao mu je Owubaba, kada je došao na jednu od javnih demonstracija orenske muzike. „Verovatni razlog tome je što je kontakt sa Orenima došao iznenada, bez pripreme.“

„Ali proteklo je više od dve godine otkako je uspostavljen kontakt do mog dolaska“, protivio se Orebuha.

„Slušaj“, nastavio je Owubaba, „u slučaju nas Ariloulaleelay-a, ili Arilua kako vole da nas skraćuju, ljudi su već bili naviknuti na predstave 'malih zelenih', kako su nas zvali. Što iz popularne literature, što iz pretpostavljenih i stvarnih kontakata od sredine XX veka“. Svašta od toga nije imalo nikakve veze sa Ariluima, mislio je za sebe, što je otvaranjem vojnih i bezbednosnih i vojnih arhiva tog vremena postalo jasno. Međutim, imaginacija ljudi je bila podstaknuta i te iskrice su ih pripremile, kada su zvanično stupili na tlo Zemlje, da ih ljudi prepoznaju.

„Međutim“, sa blagom zabrinutošću reče Owubaba, „trebalo je tada objasniti da im nećemo otimati pripadnice ženskog pola, kolonizovati planetu i vršiti naučne eksperimente na njima...“. Orebuha se kratko nasmejao, pa je shvatio da možda i njemu može da se desi neki takav fantastičan scenario... Na Orenu i njegovim satelitskim svetovima sigurno se zabavljaju čitanjući njegove anegdote sa Zemlje.

 

Ovo prisećanje je blago nasmejalo Owubabu, dok mu je istovremeno splašnjavala glavobolja. „Još samo sat i po do leta...“, reče u sebi, dok se ponovo protezao i zevao.