Sci-fi muzička priča: Bez komplikacija (12/12)

 

Astral Nadir, Canine star charts (North Fitzroy), 2017, photo by All Those Shapes

„Šta oni o meni zapravo misle?“, razmišlja Orebuha dok se penje na ravan krov oblakodera pomoćnim stepenicama. Noć je već sasvim pala na grad, trepere u jednakim razmacima svetla koja upozoravaju na visinu zgrade. U daljini, vidi se grad sa svojim svetlosnim zagađenjem. Na ovoj daljini i visini, ipak je mračnije.

 

„Sve je još uvek čisto, samo napred“, dolazi mu iz slušalice glas Owubabe, koji nevidljiv u odelu koje je dobio od Vatroslava Vostoka, cunja po hodnicima, nadgledajući rutu za povlačenje po obavljenom poslu.

 

„Važi, počinjem“. Staje na stranu krova, išaranog znacima za navigaciju za bolje sletanje ornitoptera, ne bi li bio što bolje okrenut južnoj strani, gde se u jednoj tačci, nevidljiva golim okom, a ni durbinom, nalazi vikendica braće Youssef-Hernández. Proverava stomačne spojnice, zatvara oči, pali Tla-mah, usmerava se. Tamo je instrument, za koji zna da je veštak, da je mamac. Njegovi prijatelji time žele da ga pridobiju za njihove ciljeve, kao dokaz da je njihov saradnik, ali on vidi više od toga. Neko koristi njih, jer instrument ima u sebi uređaj koji originalni Tla-mah instrumenti nemaju, koji se aktivira pri priključenju. Lokator ili neka vrsta bombe, zaista ne žele da provere. Treperi mu glas dok traži odgovor iz barake. Proverio je, braća su van tog mesta, ne želi da im naudi. Poput rezonantne viljuške, oseća treperenje drugog instrumenta, udaljenog 60-tak kilometara odatle. „Vraški su ga dobro napravili. Da nisu...“ Golema sumnja mu po ko zna koji put te nedelje uvlači kroz kičmu i preznojava ga. „A zašto bi mi Oreni ovako nešto priredili?“. Ne zna, ne želi da je to istina, možda i nije. Ali veštak ne može ovako da vibrira.

 

Čuje pucketanje slušalice i korake Owubabe kroz hodnike, kad je njegov drug shvatio da ne mora više da utišava korake, jer nema zvučnih kamera.

 

Orebuha izgovara nešto brzo, jetko i istovremeno tiho. Ako je instrument zaista sa sveta Orena, reagovaće na ovu komandu za samouništenjem. Pored sile glasa i usmerene energije instrumenta, ovo je podjednako efikasno. Ništa se ne čuje. Svetlo u daljini može biti bilo šta. Čeka par minuta i pokušava sa efektom rezonance ponovo. Muk. Dok se on i Owubaba evakuišu iz oblakodera, a zatim i rastaju, narednog jutra dobija poruku od Landina da je baraka izgorela, kažu da je bila neka eksplozija, da niko nije povređen. Uspelo je.

 

Moraće nekako braći da nadoknadi ovo. Pritiska ga, ne ovaj čin uništenja, već osećaj neizvesnosti – čemu ovakav kontakt? Čemu ove igre? Šta želimo – mi, oni, zajednički? Boli ga celo telo, kao da je nenaspavan i umoran od teškog rada. Jedino što želi je da se prikopča negde na čistini, gde ga niko neće gnjaviti, da prekrsti noge, stavi instrument u krilo i peva zatvorenih očiju. Možda ne sam, za promenu.

2015-2019.
Srđan Tunić