 |
| Bill making stuff, Miniature trading post, 2022. |
„Tako je i meni bilo skoro, sećaš se, znaš kad mi se zavrtelo pred očima, pa sam krenuo rukom da obaram lampu...“
„Ramize, ti si ustajao iz kreveta, a ovaj čovek je taman seo“, znojio se Landin dok je bezuspešno pokušavao da nešto uradi, dok je nekoliko ostalih posetioca taverne gledalo šta se dešava. Čudno je to kad neko izgubi svest tebi pred očima – gledaš da mu neko nešto ne ukrade, da se ne povredi dodatno, a najčešće ih sila gravitacije čini još težim za rukovanje. Odlučio je da sačeka da se gost probudi, pa da onda pokuša da ga pridigne.
Orebuha nije dugo ležao – manje od 5 minuta, mada se Landinu to činilo mnogo duže. Podigao se polako i naslonio na sedeljku. „Hvala vam, sve je u redu“, rekao je, uz osmeh.
„Prepali ste nas, nismo imali pojma šta bi uradili ukoliko vam je zaista bilo loše... osim da pozovemo hitnu, koja ovde ne bi baš došla brzo“, govorio je Ramiz, dok mu je Landin dodavao vodu.
„Izgleda da je do sunca...“ odsutno je rekao Orebuha dok je proveravao stanje svoje imovine. Džepovi: ček. Torba: ček. Kofer instrumenta: ček. Sve je tu.
„Kako drugačije, kada je sedeo tamo u sred podneva, bez ikakve kape ili naočara“, dobacivala je crvenokosa Lili „Kraljica očiju“. Ona ista koja mu je donela hologramsku poruku. Ima nečega jako iskrenog kada prepustiš ljudima da pomisle da si nemoćan. Gledaš njihove reakcije. Opažaš kako postupaju s tobom. Nije mogao da im kaže da je celu stvar odglumio. Makar ne sad. Nisu ga ni pokrali, niti ga odveli negde drugde. Zaista, mesto je puno, ali su mogli da se predstave kao njegovi zaštitnici. Umesto toga, samo su se uspaničili.
„Sikter! Vidiš da čoveku nije bilo dobro, a ti se reklamiraš“, odrusio joj lažno ozbiljno Ramiz.
„A to mi hvala, a? Čik dođi ako ti nešto zatreba“, okrenula se Lili i izašla napolje, skroz ozbiljna.
„Ne zna se ko je od vas dvoje luđi“, reče Landin i usmerio se na gosta. „Ovaj... koje vam je ime?“
„Orebuha. Za vas.“
„Drago mi je. Ja sam Landin, a ovo je Ramiz. Usput, nismo braća, nego nam se tako zove firma. A i ličimo“. Dva krupna smeška. „Pozvali bismo vas da posetite našu radionicu, kad vam bude bolje“.
Za pola sata su bili tamo, pokraj pijačne vreve, pored neuglednog ulaza gde se jedva video naziv radnje. „Braća Y&H: popravke i prodaja delova“ sa malom slikom harmonike i doboša. Ukoliko bi sudio prema izgledu unutrašnjosti, izgleda da je sadržaj bio važniji od spoljašnjeg izgleda. Imali su brojne police svakojakih instrumenata, postavljenih po revidiranoj Hornbostel-Sachs klasifikaciji. Zatim, delove, instrumente u procesu opravke, fascikle sa notama i nacrtima instrumenata. Zanimljiva, ali već viđena postavka.
„Imam nešto da vam pokažemo“, zatim tiše, „samo za vaše oči. Ramize, zatvori šalone. A vidi čoveče šta radi ona?“.
„Ne brini, ima mušterije na štandu. Ne verujem da će dolaziti dok je ne pozovemo ili nešto ne iskrsne“.
„Odlično...“
„Zvali ste me da ispitam neki navodni orenski instrument koji je u vašem posedu?“ Iznenada je rekao Orebuha. Naravno, gledali su ga sa iznenađenjem.
„Kako ste znali?!“ rekli su u isti glas.
Osmehujući im je uzvratio „Sami ste mi sad rekli. Pa zašto bi neko zvao mene da dođe u njihovu radionicu? Znate da nisam kolekcionar. Ugostili ste me sa radoznalošću, ali i nekim planom. Možete da pretpostavite da sam do sada već video najrazličitije muzičke instrumente na mnogim mestima. Jedine koristi od mene biste imali ukoliko se tiče navodnih muzičkih oruđa mog naroda“. Gledao ih je i pitao se da li greši. “Ovo mesto je savršeni alibi“, nastavio je, „za moju posetu, ali ipak želite da nešto ostane i tajno, a niste mi ostavili utisak da želite da me kidnapujete“.
Ramiz se smejao srdačno. „Ovaj je opasan, idem po instrument“. Landin ga je još uvek zbunjeno gledao. „Da... da li vam to smeta što ćemo od vas tražiti savet?“
„Ne. Ukoliko neko naiđe, svesni ste, moraću da negiram bilo kakvo saznanje o ovome. Neko može da pomisli da... sam umešan u krijumčarenje Mahova...“.
„Nikako, imamo kupoprodajni zapis“, reče Ramiz dok mu je dolazio s leđa, iz pravca otvorenog kofera, „verovatno bi bilo prilike da ljudi tračaju, ali ne brinite, brzo ćemo ovo obaviti“.
Ugledao je poznatu formu, upakovanu u mekani materijal. Kao i njihova radnja, ovaj paket je bio kontradiktoran. Ličio je na Gu-mah, ali bez pakovanja, nešto je izgledalo drugačije.
Landin mu je pratio pogled. „Znači, nije pravi?“, upitao ga je direktno.
Orebuha je odmahnuo glavom. „Liči, ali ovo je... amaterska proizvodnja“.
Orebuha je pažljivo pomerio instrument da pregleda moguće oznake. Nije bilo
senzora za šake korisnika. Definitivno nije sa Orena. Udaljio se.
„Da li ste ga ispitali ranije?“. Sumnjao je da nije neka naprava sa otrovom ili eksplozivom. „Jesmo, poprilično“, kao da su mu čitali misli. Paranoja.
Udahnuo je. „Ovo jeste pokušaj da se napravi nešto što bi ličilo na Gu-mah, ali svako ko je pažljivije video ovaj instrument, znao bi da je u pitanju prevara. Nema senzora za aktivaciju, ne vidim kako se koristi. Originali nemaju gomilu ovih delova na vrhu“. Čak i da jeste njihova namera da vide moj Tla-mah, pomislio je, ne bi ništa pokušali, ljudi se generalno boje. Izvadio ga je iz torbe i postavio ispred sebe. Stajali su jedan do drugoga – original i kopija. Landinove i Ramizove oči su išle tamo-ovamo, upoređujući ih. „Pa, nije ga pretplatila, to je sigurno“, reče Landin.
„Kako ste došli do njega?“
„Lili 'Kraljica Očiju' ga je otkupila pre tri nedelje. Prodavac nije sa ovog marketa, ali joj je rekao da je to bila porudžbina za nas. Nikada ovako nešto nismo tražili. Prodajemo polovnu robu, ali ne radimo ilegalno“, reče Ramiz. „Želeli smo da znamo šta nam je dopalo pod ruke, ali smo bili svesni da može da bude pipava stvar“. „Više nam ona može reći, idem po nju“, izlazio je napolje Landin.
„Neobična odluka... da mene, od svih ljudi, pozovete u sred bela dana, na pijaci sa nebrojeno ljudi, da dođem da biste mi pokazali nešto što jeste ilegalno.“
„To i jeste stvar – svako drugi bi nas odmah prijavio nadležnima, a mi ni krivi ni dužni! Ovako, saznali smo šta je ovo, zatim... treba da vidimo zašto je ovo nama bilo namenjeno“.
„Ulaženje u trag izvoru može biti opasno...“.
„KAKO SE GOSTU DOPADA VAŠA RADNJA? JESTE LI MU POKAZALI DŽEPNU HARFU?“ Preterano glasna je bila Lili. „Aman bre ženo, šta ti je?“, siktao je Landin. „Pravim vam paravan, smiri se. Šta ste se ovako zabarikadirali, delujete sumnjivo“. Sela je pored Orebuhe i zagledala se u oba instrumenta. „Znači, istina je, prodali su mi krujumčarsku robu?“.
Klimnuo je glavom. „I to ne baš najsjajnijeg kvaliteta“, ubedljivo će Orebuha.
Spustila je glavu i počešala se po čelu. „Drugari, neko vam je baš uvalio. Ukoliko je uopšte vama namenjena“.
„To su dve opcije“, stojeći je rekao Landin, „da smo namerno dobili ovaj paket. Druga opcija je da je u pitanju greška“.
„U prvom scenariju“, nastavio je Ramiz, „mi treba da saznamo ko nam je ovo namenio i zašto. A nešto sumnjam da će kupoprodajni ugovor tu nešto puno otkriti. A u drugom... taj neko će shvatiti grešku i zatražiće instrument nazad“.
„'Zatražiti' je blaga reč...“ reče Lili. „Postoji velika šansa da ste upetljani u nešto...“
„'Mi' Lili, i ti si deo priče“, gledao ju je Landin namršteno. „Pogotovo sada kada si videla sve“, pokazao je rukom na sto i Orebuhu. Krenula je da protivreči, ali je shvatila da je saznala više nego što je htela. „I šta sada? Da čekamo?!“.
„I ja sam upetljan u ovu priču“, pomalo odsutno je rekao Orebuha. Pogledi ka njemu. „Mnogi se plaše zloupotrebe Mahova i potencijalni njihov uvoz na Zemlji. Ukoliko bi moje ime bilo povezano sa ovim, bilo bi komplikacija. Iako nema pravih osnova, bacilo bi sumnu na ovu moju prijateljsku misiju. S druge strane, imam odgovornost prema svim Orenima da ne dopustim da se kopije instrumenata dovode u vezu sa našim Mahovima i tako stvara loš imidž“.
„Drugim rečima...“ započeo je Ramiz...
„I ja imam interesa da se sazna odakle je ovo poteklo“, nastavio je Orebuha. „A ne samo vlasti“.
„Urrra!“, reče Lili, „znači sada smo tim“.
Нема коментара:
Постави коментар