Sci-fi muzička priča: Pomoć prijatelja (8/12)

Mosk, Oh Please, You Can't Worry All the Time, 2020

 

Blagi odjek i deformacija glasa sa zvučnika. Reči se odbijaju o prostor. Ako prepusti um zvuku, reči će pasti u drugi plan i slušaće ritam apstraktnih rečenica. Bez opterećenja značenja, glas nudi prijatnu poruku koja je namenjena svima. Smiruje, obaveštava, savetuje. Dominira žamoru koji se nalazi u pozadini, pomalo neosetljivom prema obaveštenju. Tipična aerodromska slika.

 

Osluškuje putnike oko sebe i promatra koji mu je najjednostavniji put vani. Traži velike ili guste senke. Međutim, kao da izlaze iz pećinskog grotla ka plaži, zgrada je napravljena tako da putnici budu bespogovorno izloženi suncu. Hvata ga nervoza. Da li da isključi odelo i pridruži se suptilno masi ili da nastavi da lovi senke. Samo treba da izađe napolje, zakasniće. Primećuje visoku, bledu devojku obučenu u steam-punk odeću i sa jakom šminkom koja otvara suncobran sa anime motivima. Nije jedini koji je posmatra. Par njenih prijatelja ili fanova je pomaže da ponese stvari. „Polako da se ne otvori, to su sve kostimi za cozplay“, govori jednome od njih. Kao kada vidiš da će se vrata metroa zatvoriti i imaš sekund da potrčiš ili ostaneš i razmišljaš što nisi potrčao, pružio je tiho i brzo korak i našao se u senci njenog suncobrana. Ona ga nije primetila, a i kako bi kad je nevidljiv. Govori službeniku da ne sme da izgori, da je došla na 56. Konvenciju azijske popularne kulture i da su svi njeni likovi boje porcelana. To je koncept. Službenik skakuće očima na njeno lice i sliku u pasošu.

 

Hodala je mirno, elegantno, ali ga nije navodila gde je Owubaba hteo. Skrenuo je u jednom trenutku levo i kroz prozračni hodnik ka dvorištu. Sačekao je da sa još nekim izađe napolje, da ne izgleda kao da su se vrata sama otvorila. Zastao je, osetivši vazduh. Posle 4 sata filterisanog vazduha letilice i aerodroma, prvi put je osetio vazduh mesta u kome se nalazi. Znao je da će ovaj mahom lepi kontrast nestati sa navikom. Otišao je do parka i video da Orebuha mirno sedi ispod povećeg hrasta. Dopustio je sebi da mu se korak čuje, prilazeći mu, da ga ne prepadne.

 

„Stigao si“.

 

„Da“, rekao je Owubaba, zevajući i sedajući pored njega.

 

„Znači, uspeo si da prođeš sa odelom?“

 

„Obukao sam ga u wc-u. Da su me primetili, pokazao bih im dozvolu. Mada, bio mi je izazov da pokušam da dođem do tebe s njim“.

 

„Po ovakvom sunčanom danu“ reče Orebuha, gledajući u nebo. „Dobrodošao, makar na kratko. Znam da imaš idući let uskoro, ali mi je zaista potrebna tvoja pomoć“.

 

„Uzmi ovu cigaru i pravi se da pušiš. Ili je samo drži tako. Ja svoju moram da zapalim, pa da baš ne izgleda kao ti se dimi iz ušiju“. Owubaba se polako navikavao na ove bez kuglica u fileru, ali je sam filter činio 2/3 cigare.

 

Uzimajući cigaru sa blagom odvratnošću, Orebuha je nastavio. „Da li si uspeo da uđeš u trag onom ugovoru, ili da možda saznaš više od mene o nekim novim putevima krijumčara?“

 

„Sva sreća, pa je taj ugovor imao čip za praćenje kome je istekao rok, inače biste nagrabusili“, udahnuo je dim. „Ništa posebno,“ izdah, „samo što su podaci... polu-tačni. Originalni prodavac je mešavina dve zatvorene radnje i tri osobe. Drugim rečima, izgleda OK na prvi pogled, ali ne vodi nigde“.

 

„Brinuo sam se da je namera tog... prvog izvora da dođe do mene, što mi je samo pojačano ovim što si rekao za čip. Mada, braća Youssef-Hernández nisu glupi, proverili su otiske i skenirali ga. Njihova saradnica može da identifikuje mesto odakle ga je dobila, kao i čoveka...“

 

„Da li ste imali tu sreće?“

 

„Pa ne baš“, mašući ruku sa cigarom, prilično neubedljivo, „na tom mestu se dnevno promeni na desetine tezgi, ornitopteri vrše utovar i istovar, a imamo samo spoljašnji opis te osobe, bez uvid u njegove – ili njene – podatke. Dvoumim se da li je cilj tih ljudi bio da braći namenski uvale taj instrument i potom uklone svaki svoj trag, ili je bio neki drugi faktor u pitanju njihovog povlačenja. Takođe, ne znam da li sam ja bio planiran od početka tu ili umešan sasvim slučajno“.

 

„Hoćeš da čuješ moje mišljenje“?

 

„Pričaj“.

 

„Drži tu braću na oku, postavi osluškivače u tvojoj opremi i emitor geolokacije, ako završiš negde neočekivano. Takođe, bilo bi dobro da neko zna tvoje kretanje i da može da dođe do tebe, za svaki slučaj. Jesi uradio proveru njihovog identiteta i kriminalnog dosijea?“.

 

„Jesu one osobe za koje se izdaju. Nisu osuđivani, imaju samo par kazni vezane za transport robe“.

„To i dalje ne znači da možeš 100% da im veruješ, jer ne znaš da li su produžena ruka tih krijumčara ili nenadani žrtveni jarci“, reče Owubaba gledajući u elektronskog baštovana koji je poravnavao živicu. „Mislim, obe opcije te stavljaju u situaciju gde možeš da budeš kidnapovan ili kompromitovan u tvojoj misiji“.

 

„Shvatam“, sada je i Orebuha gledao robota. „Poslao sam i izveštaj kući, da vidim šta mi oni savetuju“.

 

„Da li bi poslali jednog od agenata da dođe i istraži stvar, umesto tebe?“.

 

„Ne verujem. U ovom stadijumu građenja odnosa između Zemljana i Orena, neprihvatljivo bi bilo da neko dolazi tajno s naše strane. Ako bi agent bio otkriven, bio bih opet u sosu. A ako bi bilo zvanično, povuklo bi se pitanje jedne transparentne saradnje na suzbijanju krijumčara i otkrivanja ilegalnog oružja. Za to mi je, pak, neophodno da me njihovi ljudi iz bezbednosnih službi prime na razgovor sa bilo kakvim dokazima, koje za sada nemam. Ilegalni instrument nije dovoljan ako nismo detektovali i neke krijumčare“.

 

„Da, time bi i mogao da uništiš faktor iznenađenja, koji bi ti išao u korist. Za sada, mogu da ti dam par napravica za praćenje i snimanje, kao i da pustim pipke i saznam da li se nešto šuška o tim krijumčarima.“

 

„Da li bi ti bio taj moj kontakt koji bi znao gde sam po potrebi?“

 

„Mm? Teško, znaš da sam razasut po raznim mestima... Bilo bi dobro da bude neki civil, koji nije toliko povezan sa tobom i koji ne bi bio direktna meta sumnje. Nego, da li bi ti možda bilo upotrebljivo ovo moje nevidljivo odelo?“

 

„U kome ne mogu da te vidim jer se ne vidite?“, krenuo je da se smeje Orebuha.

 

„Razmisli, ovo je još uvek prototip, radi tako što te skriva u senkama, a zatim nagomilanu energiju za nevidljivost troši kada si na suncu. Možda bi ti zatrebalo kad zaškripi...“

 

„Hvala ti, razmisliću. Inače, dok si još uvek u ovom gradu, pre nego što odletiš dalje, da li si čuo poslednje vesti – premijer je najavio novi urbanistički projekat revitalizacije centra grada. Zove se 'Beograd na nebu'“.

Pažljivo je posmatra Owubabin izraz lica koji se od kuliranja pretvorio u zgraženost.

 

„Molim? Pa ti mene zajebavaš?! Pa šta je više njima, dižu sebi čardak ni na nebu, ni na zemlji?

 

„Ššš“, primirio ga je iznenada Orebuha, dok su blizu njih prolazili turisti željni sunca.

Sci-fi muzička priča: Tamanrasetska oaza (7/12)

 

Bill making stuff, Miniature trading post, 2022.

 

„Tako je i meni bilo skoro, sećaš se, znaš kad mi se zavrtelo pred očima, pa sam krenuo rukom da obaram lampu...“

 

„Ramize, ti si ustajao iz kreveta, a ovaj čovek je taman seo“, znojio se Landin dok je bezuspešno pokušavao da nešto uradi, dok je nekoliko ostalih posetioca taverne gledalo šta se dešava. Čudno je to kad neko izgubi svest tebi pred očima – gledaš da mu neko nešto ne ukrade, da se ne povredi dodatno, a najčešće ih sila gravitacije čini još težim za rukovanje. Odlučio je da sačeka da se gost probudi, pa da onda pokuša da ga pridigne.

 

Orebuha nije dugo ležao – manje od 5 minuta, mada se Landinu to činilo mnogo duže. Podigao se polako i naslonio na sedeljku. „Hvala vam, sve je u redu“, rekao je, uz osmeh.

 

„Prepali ste nas, nismo imali pojma šta bi uradili ukoliko vam je zaista bilo loše... osim da pozovemo hitnu, koja ovde ne bi baš došla brzo“, govorio je Ramiz, dok mu je Landin dodavao vodu.

 

„Izgleda da je do sunca...“ odsutno je rekao Orebuha dok je proveravao stanje svoje imovine. Džepovi: ček. Torba: ček. Kofer instrumenta: ček. Sve je tu.

 

„Kako drugačije, kada je sedeo tamo u sred podneva, bez ikakve kape ili naočara“, dobacivala je crvenokosa Lili „Kraljica očiju“. Ona ista koja mu je donela hologramsku poruku. Ima nečega jako iskrenog kada prepustiš ljudima da pomisle da si nemoćan. Gledaš njihove reakcije. Opažaš kako postupaju s tobom. Nije mogao da im kaže da je celu stvar odglumio. Makar ne sad. Nisu ga ni pokrali, niti ga odveli negde drugde. Zaista, mesto je puno, ali su mogli da se predstave kao njegovi zaštitnici. Umesto toga, samo su se uspaničili.

 

„Sikter! Vidiš da čoveku nije bilo dobro, a ti se reklamiraš“, odrusio joj lažno ozbiljno Ramiz.

 

„A to mi hvala, a? Čik dođi ako ti nešto zatreba“, okrenula se Lili i izašla napolje, skroz ozbiljna.

 

„Ne zna se ko je od vas dvoje luđi“, reče Landin i usmerio se na gosta. „Ovaj... koje vam je ime?“

 

„Orebuha. Za vas.“

 

„Drago mi je. Ja sam Landin, a ovo je Ramiz. Usput, nismo braća, nego nam se tako zove firma. A i ličimo“. Dva krupna smeška. „Pozvali bismo vas da posetite našu radionicu, kad vam bude bolje“.

 

Za pola sata su bili tamo, pokraj pijačne vreve, pored neuglednog ulaza gde se jedva video naziv radnje. „Braća Y&H: popravke i prodaja delova“ sa malom slikom harmonike i doboša. Ukoliko bi sudio prema izgledu unutrašnjosti, izgleda da je sadržaj bio važniji od spoljašnjeg izgleda. Imali su brojne police svakojakih instrumenata, postavljenih po revidiranoj Hornbostel-Sachs klasifikaciji. Zatim, delove, instrumente u procesu opravke, fascikle sa notama i nacrtima instrumenata. Zanimljiva, ali već viđena postavka.

 

„Imam nešto da vam pokažemo“, zatim tiše, „samo za vaše oči. Ramize, zatvori šalone. A vidi čoveče šta radi ona?“.

„Ne brini, ima mušterije na štandu. Ne verujem da će dolaziti dok je ne pozovemo ili nešto ne iskrsne“.

 

„Odlično...“

 

„Zvali ste me da ispitam neki navodni orenski instrument koji je u vašem posedu?“ Iznenada je rekao Orebuha. Naravno, gledali su ga sa iznenađenjem.

 

„Kako ste znali?!“ rekli su u isti glas.

 

Osmehujući im je uzvratio „Sami ste mi sad rekli. Pa zašto bi neko zvao mene da dođe u njihovu radionicu? Znate da nisam kolekcionar. Ugostili ste me sa radoznalošću, ali i nekim planom. Možete da pretpostavite da sam do sada već video najrazličitije muzičke instrumente na mnogim mestima. Jedine koristi od mene biste imali ukoliko se tiče navodnih muzičkih oruđa mog naroda“. Gledao ih je i pitao se da li greši. “Ovo mesto je savršeni alibi“, nastavio je, „za moju posetu, ali ipak želite da nešto ostane i tajno, a niste mi ostavili utisak da želite da me kidnapujete“.

 

Ramiz se smejao srdačno. „Ovaj je opasan, idem po instrument“. Landin ga je još uvek zbunjeno gledao. „Da... da li vam to smeta što ćemo od vas tražiti savet?“

 

„Ne. Ukoliko neko naiđe, svesni ste, moraću da negiram bilo kakvo saznanje o ovome. Neko može da pomisli da... sam umešan u krijumčarenje Mahova...“.

 

„Nikako, imamo kupoprodajni zapis“, reče Ramiz dok mu je dolazio s leđa, iz pravca otvorenog kofera, „verovatno bi bilo prilike da ljudi tračaju, ali ne brinite, brzo ćemo ovo obaviti“.

 

Ugledao je poznatu formu, upakovanu u mekani materijal. Kao i njihova radnja, ovaj paket je bio kontradiktoran. Ličio je na Gu-mah, ali bez pakovanja, nešto je izgledalo drugačije.

Landin mu je pratio pogled. „Znači, nije pravi?“, upitao ga je direktno. Orebuha je odmahnuo glavom. „Liči, ali ovo je... amaterska proizvodnja“. Orebuha je pažljivo pomerio instrument da pregleda moguće oznake. Nije bilo senzora za šake korisnika. Definitivno nije sa Orena. Udaljio se.

 

„Da li ste ga ispitali ranije?“. Sumnjao je da nije neka naprava sa otrovom ili eksplozivom. „Jesmo, poprilično“, kao da su mu čitali misli. Paranoja.

 

Udahnuo je. „Ovo jeste pokušaj da se napravi nešto što bi ličilo na Gu-mah, ali svako ko je pažljivije video ovaj instrument, znao bi da je u pitanju prevara. Nema senzora za aktivaciju, ne vidim kako se koristi. Originali nemaju gomilu ovih delova na vrhu“. Čak i da jeste njihova namera da vide moj Tla-mah, pomislio je, ne bi ništa pokušali, ljudi se generalno boje. Izvadio ga je iz torbe i postavio ispred sebe. Stajali su jedan do drugoga – original i kopija. Landinove i Ramizove oči su išle tamo-ovamo, upoređujući ih. „Pa, nije ga pretplatila, to je sigurno“, reče Landin.

 

„Kako ste došli do njega?“

 

„Lili 'Kraljica Očiju' ga je otkupila pre tri nedelje. Prodavac nije sa ovog marketa, ali joj je rekao da je to bila porudžbina za nas. Nikada ovako nešto nismo tražili. Prodajemo polovnu robu, ali ne radimo ilegalno“, reče Ramiz. „Želeli smo da znamo šta nam je dopalo pod ruke, ali smo bili svesni da može da bude pipava stvar“. „Više nam ona može reći, idem po nju“, izlazio je napolje Landin.

 

„Neobična odluka... da mene, od svih ljudi, pozovete u sred bela dana, na pijaci sa nebrojeno ljudi, da dođem da biste mi pokazali nešto što jeste ilegalno.“

 

„To i jeste stvar – svako drugi bi nas odmah prijavio nadležnima, a mi ni krivi ni dužni! Ovako, saznali smo šta je ovo, zatim... treba da vidimo zašto je ovo nama bilo namenjeno“.

 

„Ulaženje u trag izvoru može biti opasno...“.

 

„KAKO SE GOSTU DOPADA VAŠA RADNJA? JESTE LI MU POKAZALI DŽEPNU HARFU?“ Preterano glasna je bila Lili. „Aman bre ženo, šta ti je?“, siktao je Landin. „Pravim vam paravan, smiri se. Šta ste se ovako zabarikadirali, delujete sumnjivo“. Sela je pored Orebuhe i zagledala se u oba instrumenta. „Znači, istina je, prodali su mi krujumčarsku robu?“.

 

Klimnuo je glavom. „I to ne baš najsjajnijeg kvaliteta“, ubedljivo će Orebuha.

 

Spustila je glavu i počešala se po čelu. „Drugari, neko vam je baš uvalio. Ukoliko je uopšte vama namenjena“.

 

„To su dve opcije“, stojeći je rekao Landin, „da smo namerno dobili ovaj paket. Druga opcija je da je u pitanju greška“.

 

„U prvom scenariju“, nastavio je Ramiz, „mi treba da saznamo ko nam je ovo namenio i zašto. A nešto sumnjam da će kupoprodajni ugovor tu nešto puno otkriti. A u drugom... taj neko će shvatiti grešku i zatražiće instrument nazad“.

 

„'Zatražiti' je blaga reč...“ reče Lili. „Postoji velika šansa da ste upetljani u nešto...“

 

„'Mi' Lili, i ti si deo priče“, gledao ju je Landin namršteno. „Pogotovo sada kada si videla sve“, pokazao je rukom na sto i Orebuhu. Krenula je da protivreči, ali je shvatila da je saznala više nego što je htela. „I šta sada? Da čekamo?!“.

 

„I ja sam upetljan u ovu priču“, pomalo odsutno je rekao Orebuha. Pogledi ka njemu. „Mnogi se plaše zloupotrebe Mahova i potencijalni njihov uvoz na Zemlji. Ukoliko bi moje ime bilo povezano sa ovim, bilo bi komplikacija. Iako nema pravih osnova, bacilo bi sumnu na ovu moju prijateljsku misiju. S druge strane, imam odgovornost prema svim Orenima da ne dopustim da se kopije instrumenata dovode u vezu sa našim Mahovima i tako stvara loš imidž“.

 

„Drugim rečima...“ započeo je Ramiz...

 

„I ja imam interesa da se sazna odakle je ovo poteklo“, nastavio je Orebuha. „A ne samo vlasti“.

 

„Urrra!“, reče Lili, „znači sada smo tim“.