 |
| Bob Smith, Things Money Can’t Buy, 1985 |
„Što dalje od sunca i toplote“, govorio je sebi u bradu Vatroslav Vostok, držeći ravnotežu na merdevinama. U svojoj kancelariji – zapravo, produžetku biblioteke gde je radio, trebao mu je mir, sada kada su svi otišli kući. Pomerio je najvišu policu sa knjigama, koje su tekle od poda do plafona u čitavoj sobi, i otvorila se rupa pravougaonog oblika. Polako je u nju gurnuo pažljivo upakovano superherojsko odelo. „Kapetan Nitrat ide na odmor“ reče u smešeći se u svoj mačji brk, „ali na sve motri“. To je priča za neki drugi put.
Miris starih, štampanih knjiga se širio prostorijom. Ostale, elektronske, koje su činile većinu, su bile tanke poput prozorskih stakala, i poprilično bezmirisne.
Vatroslav je znao da će ga on posetiti večeras, zato je odlučio da ostane i posle posla i pakovanja odela. Sišao je lagano sa merdevina, sklonio ih u stranu i otišao do hologramskog kamina. Na stolu do, izvadio je dve male čaše za vino i flašu. Tihi ulazni alarm mu je samo potvrdio slutnju da je gost već tu. Okrenuo se ka vratima koja su bila nepokretna, ali odškrinuta. Nije bilo nikakvog zvuka, niti nekoga ispred ili iza vrata.
„Ooo, znači lepo radi?“ reče Vatroslav, pažljivo posmatrajući priliku koja se nazirala. Postepeno postajući vidljiv, Owubaba je isključio programe za nevidljivost i prigušivač zvuka, te je sada nedvosmisleno bio prisutan u kancelariji. Nosio je kaput sa tamnim električnim poljima, kojima su mu bili pokriveni i lice i šake.
„Teško, zamalo da budem otkriven par puta. Mislim da su baterije istrošene. Ili napajači ne mogu da povuku dovoljno energije“.
„Iznenađuje me da to čujem. Moja testiranja su bila uspešna. Koliko si bio na suncu?“
„Povremeno, ali je sunce danas bilo jako. Skoro celo vreme sam bio napolju“.
Pa da, nije me poslušao. „Vidiš, ovaj prototip može bezbedno da radi ukoliko imaš jake senke i izlažeš se jakom, direktnom svetlu tek kada su baterije 80+% pune. U suprotnom...“ pogledao ga je plavim očima, sa podignutim obrvama.
„Ako ne mogu da se oslonim na odelo da mi pruži pouzdano skrivanje, bilo unutra ili spolja, sa ili bez senke, mogu samo da upadnem u probleme“, reče Owubaba. „Jesam ga malo preforsirao, testirajući mu granice, ali često ne mogu da računam na postore sa senkom, te moram da uključim baterije. Odelu fali veći period rada na sopstvenu energiju“.
„Pa vidi, rešenje toga je ugradimo veće baterije, što znači ili da kaput bude težak, ili da ih nosiš na leđima, što bi ti svakako smanjilo mobilnost. A i lakše bi se umorio. Koristilo bi mi da znam koliko dugo planiraš da ga nosiš i u kakvim uslovima. Toliko mogu da uradim“.
Owubaba je polako skidao odelo, dok mu je nelagoda izazvana slabljenjem skrivajućih moći odela polako jenjavala. Shvatio je da nema svrhe da Vatroslavu to prebacuje, jer krivice nema. Preterao je danas, ali je sva sreća dobro prošlo.
„Spominjao si Vatroslave i neki precizniji sistem merenja energije koja se koristi? Mislim da bi mi... da bi to pomoglo unapređivanju odela“.
„Da ne bude sada da ti nisam rekao, sećaš se našeg poslednjeg viđanja? Pošto je tvoje novo testiranje prošlo ipak dobro, mogu da unesem dalje izmene, sada kada znam šta fali. Za mene je najbitnije da odelo – radi“. Seo je u stolicu i pozvao Owubabu da mu se pridruži na čaši vina. „Moja povremena testiranja i tvoja su veoma drugačija, i zato si mi potreban. Na kraju krajeva, ako sve bude po planu, odužio bih ti se tako što bi imao jedno namenski skrojeno odelo za sebe. Naravno, trebaće mi tvoja pomoć oko nabavke materijala“.
„Na to možeš da računaš. I hvala“. Znao je da se ovaj stari ekscentrik ne bi zaustavio na tome i da bi ih napravio još, ali i da je bio dovoljno oprezan da njegova otkrića ne završe u rukama ilegale. Ili države. Owubaba je često razmišljao o tome – da ovaj čovek bira ljude prema nekim svojim kriterijumima i da im pomaže da... da šta? On ni ne zna čime se ja tačno bavim, ali ipak mi je podrška. I dovoljno je iskren za poverenje. Na kraju krajeva, ni ja ne znam čime se on bavi, pored ove biblioteke. U svakom slučaju, izgleda da radi sam i za svoj neki ćef.
Vatroslav je spustio čašu, nagnuo se napred i gledajući ga pravo u oči, pitao „Da li si spreman za još jedan eksperiment?“
„Šta imaš?“
„Slatkiš. Pokušavao sam da napravim rukavicu koja će da učini da predmet koji je dodirnut nestane na neko vreme. Međutim, zamisli da je u pitanju obrnuta stvar. Da predmet ostaje prividno na svom mestu, ali da ga je nosioc zapravo odneo sa sobom“.
„Čekaj, ne razumem – da li podrazumevaš da bi nosioc imao na sebi i nevidljvo odelo ili da je ovo zasebno?“
„Pusti sad odelo, o tome tek kasnije. Lako ćemo odelo ubaciti u kombinaciju“. Navukao je kabastu rukavicu i podvukao njene baterije pod rukav košulje. Sačekao je da se zagreje sistem i uhvatio svoju čašu kažiprstom i palcem. Blago podrhtavanje slike, kao da je čaša bila hologramska. Međutim, ostala je na svom mestu, dok se Vatroslavova prazna ruka u istoj pozi samo pomerila u stranu. Čaša je postepeno krenula da bledi dok nije nestala. Zatim se među njegovim prstima postepeno pojavila.
„Vidiš“, reče on Owubabi, „hologram sa odloženim gašenjem koji je preuzeo oblik čaše i privremena nevidljivost predmeta. Zar nije dobra fora?“. Mačji smeh sa prosedim brkovima.
„A šta ako je unutra margarita?“
„Pa valjda si nju već popio!“(
(za Boru Stanojevića)
