 |
| Hayao Miyazaki, Kaze no Tani no Naushika / Nausicaä of the Valley of the Wind, 1984 |
Uzeo je harfu-lautu i prikopčao je na svoje hermetičko odelo. Bio je svestan da može biti viđen na toj uzvišici, pored lokalne pijace i tehno buvljaka, međutim računao je na najmanje dve stvari.
Prvo, u okolini se nalazi čitav niz teretnjaka i pokretnih radionica, u kojima ljudi testiraju robu, proveravaju cene, popravljaju ono što će prodati i sklapaju nove skalamerije. Dok nekima više odgovara zgusnut prostor radionica, drugi pak isprobavaju svoja tehnička dostignuća i polovnu robu malo dalje od gužve. Ne toliko što se plaše da će nešto poći naopako (mada i to se dešava), nego jer žele da budu sami sa svojom napravom. Kupci tako na miru isprobavaju robu, bez neprestanog ubeđivanja prodavaca, dok radioničari proveravaju da li je sve kako će i reklamirati. Na buvljaku oni imaju pregršt drugo- i treće-razrednih sirovina koje mogu da iskoriste, gde je cenkanje mnogo prisutnije. Svaštari i đubretari se nameću sa majstorima i entizujastima oko predmeta koji, neistreniranom oku, se čine kao gomila stare gvožđurije i igračaka za veliku decu. Sve u svemu, na malom ugaonom prostoru između zgrada i starog kamenoloma – koji je sada park – nalazi se – bez preterivanja – mali mravinjak kupaca, prodavaca i svih ostalih koji se ili skrivaju ili traže informacije. Zato mu se čini da se neće preterano izdvajati.
Drugi razlog je saznao u razgovoru sa susetkom Ninom.
„Orebuha“, rekla mu je ona pre dva dana, „pa ko je još video muzičara tvog naroda u javnosti? Jedva i znamo kako izgledate!“.
Bila je u pravu. Pojedini ksenofobni naučnici sa Zemlje su izneli nekoliko teorija, sve potpaljene njihovim strastima odenutim u struku, kako Oreni imaju veliku moć manipulacije preko svoje muzike. Strah, neznanje i, što je najopasnije, veze sa pojedinim istomišljenicima iz par političkih partija, su ove teorije uvele u društvene odnose, dajući im uporišta i raspirujući fantaziju ljudi. Bezbednosne službe koje naginju šovinizmu su ovo prihvatile ozbiljno, „iz opreznosti“, iako do sada nije bilo zabeleženih slučajeva kako je neko pokrao, ubio ili prevario nekoga na ovaj način na Zemlji. Orebuha zna da, ako se nešto tako i desi, biće dočekano kao „izuzetak koji potvrđuje pravilo“. Kao u dnevnom horoskopu – ako se nešto i desi kao što je napisano, potvrdiće verodostojnost sistema, koji u međuvremenu nema veze sa životom.
„Možda i jeste tako Nina“, uzvratio je on, „ali to ne sprečava ljude da maštaju. Na kraju osećam kao da su razočarani što nisam onakav kakvog su me zamišljali“.
Ono što njegovi poznanici i prijatelji ne shvataju ozbiljno, a što njega ipak tišti, su svi ti hologrami, reklame i led posteri u javnim prostorima koji pokušavaju da predstave kako izgledaju „vanzemaljci Oreni“ i njihova „muzička oružja“. Par slučajeva manipulacije je zaista poznato policiji sa obe strane – svemirski avanturisti i kriminalci sa Orena i njegovih satelita. Potom, mnoštvo imitatora koji se predstavljaju kao Oreni, ne bi li zastrašivali i činili sitne prevare ili jednostavno pokušali da nauče proizvođenje orenske muzike u ove ili one svrhe.
Čak je čuo da su neki carinici na Stanici 5 okarakterisali grupu putujućih muzičara kao „Orene“, iako ni jednog u grupi bilo nije, dok je par njih čak bilo sa Zemlje. Biće da su im carinici lepili etiketu za koju znaju od ranije, ili su prosto želeli malo mita da bi ih pustili da prođu bez dodatne provere i utrošenog vremena za čekanje. To je ono što mu najviše smeta u svakodnevnom životu – ljudi usvajaju te etikete koje emituju svemirofobi, zato što su im ispričane poznatim jezikom, zamagljujući složenost cele priče i tuđe perspektive. Na kraju krajeva, kako je kontakt sa zemljanima još uvek u povoju i nije dobio dublju medijsku propraćenost, otvara se polje za svakakve interpretacije. Međutim, to postaje prvi – i često poslednji utisak – koju može da čuje u običnom razgovoru.
„Gde ćeš danas? Ukoliko te neko ponovo traži, da znam šta da kažem“.
„Recite im“, još uvek joj je govorio vi, „da sam otišao u šetnju i da ću se vratiti do ručka“. Dovoljno i za nju, i za njih, ko god oni bili. Imao je ogromu potrebu da se osami i svira, ali ne u stanu. Ne u tapaciranim sobama ili koncertnim dvoranama. Ne na ulici ili u kafiću. Ne sa publikom, slučajnom ili nameravanom. Sam, negde napolju... Pijaca i tehno market si bili probni izbor – nisu puni sigurnosnih kamera, a i neće štrčati previše u razuđenoj masi.
Otkopčao je kragnu. Mogao je da svira i peva ukoliko mu je vratna spojnica bila neprokrivena. A nije želeo da nosi deo svoje uniforme, koja je obuhvatala u polu-krugu deo bedara i leđa, zahvatajući ramena i dolazeći do grla. Uostalom, nije hteo da koristi glas – makar, ne na taj način. Nije mu bila potrebna tolika snaga Tla-maha, niti potencijalno da ga iko čuje.
Posle kragne, oslobodio je odeću oko stomaka da bi olabavio kaiš. Podigao je košulju taman toliko da bi druga, spojnica na stomaku bila bez slojeva odeće. Pojas koji mu okružuje stomak fiksira ovu spojnicu i služi kao posrednik između Tla-maha i njegovih organsko-tehnoloških delova. Oreni su shvatili da mogu mnogo preciznije da koriste Mahove ukoliko imaju kiborške delove tela, što istovremeno pojačava i posledice zloupotrebe istih. Razdrljane odeće, sedeo na tlu, sa prekrštenim nogama u pozi sličnoj budističkom lotusu, dok se ispred njega nalazio Tla-mah, njegov lični instrument.
Tamno-sive boje i ovalnog oblika, delovao je jednostavnog dizajna. Rukohvati sa strane su uranjali u telo instrumenta dok se na strani okrenutoj od korisnika nalazio sferični otvor iz kojeg je dolazila zamagljena narandžasta svetlost. Pri određenom osvetljenju infra-crvenih zraka, kao i snage korišćenja (pogotovo noću), bilo je moguće videti ih. Dve energetske šipke, zaobljene na vrhu, okrenute naviše, pod uglom od 90 stepeni. Kako je bilo skoro podne, niko ih nije mogao videti, a Orebuha se potrudio da se nalazi na bezbednoj udaljenosti od probnih kutaka za tehno-fanove buvljaka.
Jedan od izgovora koji može da upotrebi, što bi ga ipak postidelo, je da upotrebi argument sličnosti sa drugim instrumentom koji je otkrio u lokalu. Video ga je i na svemirskim brodovima i na Zemlji. Ovalno-tanjirastog oblika, sa nekoliko geometrijski postavljenih ispupčenja i udubljena sferičnog oblika. Zovu ga „hang drum“. Totalno zatvoren i šupalj kao instrument, proizvodi zvuke naizmeničnim udarcem vrhova svih njihovih 10 prstiju („Koliko bi samo mogli da postignu da imaju 16 i još jedan par ruku, kao mi“, pomisli). Čini mu se da je omiljen kao instrument uličnih svirača i putnika-avanturista.
„Previše razmišljaš“, reče sebi, uz iznenadni uzdah. Prvi put pokušava da svira u javnosti, ali bez javnosti. Ne želi da napravi incident, potpaljen strahom pojedinih zemljana. Dobro zna da treba da se suzdrži od pojedinih aktivnosti – navika i praksi u svom svetu, za koje još nema ni razumevanje, niti slobodan prostor da izvede ovde. Još uvek je neobičan, novina. Pri tome, skoro stalno praćen. Rezidencija mu je pod svakakvim nadzorom. Brod je u luci i ne može da ga koristi sem za putovanja koja su sada izlišna. Otkako je došao, svira skoro isključivo za pokazivanje drugima. U sobi sumnja da je verovatno sniman. Pokušavao je, ali mu to jednostavno smeta. Ne može da se opusti. Ono što mu je savršeno prirodno, navika, ovde postaje predmet pažnje i analize. Sve što je želeo je bilo da može negde neometano, bez prismotre, neuslovljen, da svira sam, za sebe.
Skrenuo je pogled sa horizonta i proverio poveznice na instrumentu i na svom telu. Smanjio je polje talasa na minimum. Ispravio se i krenuo rukama da oblikuje vibracije i tihi zvuk. Osetio je da mu spada tenzija. Sklopio je oči i krenuo polako da mrmori melodiju...
