Вилијам Кентриџ:
фрагменти сећања постколонијалне Јужне Африке
Аутор циклуса: Срђан Тунић, историчар уметности
13.-14. децембар, увек са почетком у 18:00
Студио за електронске медије "Влада Петрић", Кинотека
1. дан
„Јоханесбург: други највећи град после Париза“ (Johannesburg: 2nd greatest city after Paris), 1989., 8 минута
„Споменик“ (Monument), 1990., 3 минута
„Рудник“ (Mine), 1991., 6 минута
„Трезвеност, гојазност и старење“ (Sobriety, obesity and getting old), 1991., 8 минута
„Друга земља (Another country), спот за групу Mango Groove, 1993., 4 минута
„Феликс у изгнанству“ (Felix in exile), 1994., 9 минута
„Историјат главне жалбе“ (History of the main complaint), 1996., 6 минута
„Вагање... и чежња“ (Weighting... and wanting), 1997., 6 минута
„Стереоскоп” (Stereoscope), 1999., 6 минута
„Аутоматско писање“ (Automatic writing), 2003., 3 минута
„Календар плиме и осеке“ (Tide table), 2003., 8 minuta
„Магична фрула“ (The magic flute), 2005., 4 минута
„Црна кутија“ (The black box/Chambre noire), 2005., 23 минута
„Шта ће доћи (већ је дошло)“ (What will come (has already come)), 2007., 9 минута
„Пет тема у Музеју савремене уметности у Сан Франциску“ (Five themes in SF MOMA), 2009., 8 минута
„Нос“ (The Nose), 2010., 4 минута
(укупно око 115 минута)
Режија и сценарио: Вилијам Кентриџ (William Kentridge)
Земља: Јужноафричка република
Језик: енглески, без титла
Пројекција кратких анимираних филмова и интервјуа са Вилијамом Кентриџом, powerpoint презентација, разговор и дискусија.
2. дан
„Предавања гостујућих уметника Тима Хамила: Вилијам Кентриџ“ (Tim Hamill Visiting Artist Lecture: William Kentridge)
2011., С.А.Д., 82 минута
Документарни снимак Бостонског Универзитета лепих уметности и Школе за визуелне уметности.
Језик: енглески, без титла
Пројекција предавања које је Вилијам Кентриџ одржао у Школи за визуелне уметности (Универзитет у Бостону, С.А.Д., фебруар 2011.), разговор и дискусија.
Јужноафрички мултимедијални уметник Вилијам Кентриџ (рођен 1955.) од средине '90-их година двадесетог века постаје често виђен аутор на изложбама, у музејима и галеријама света (Документа у Каселу, Бијенала у Сао Паолу, Сиднеју и Венецији, Лувр, Албертина, Музеји савремене уметности у Њујорку, Барселони, Монтреалу, Чикагу, Сан Франциску, Кјоту, Хирошими, Москви...), а на Филмском фестивалу у Кану 2004. су били представљени његови кратки филмови. Кентриџово стваралаштво је препознатљиво по анимацији коју ради ручно и угљеном, што постаје његов заштитни знак, као и многобројним графикама и инсталацијама. Графичар по вокацији, овај мултимедијални уметник на свој личан и кодиран језик говори о јужноафричком друштву током и непосредно после апартхејда, наличја колонијализма у Јужноафричкој републици, и начинима како се политика и идеологија манифестују у свакодневици, у приватним животима људи. Поред историјских догађаја и уметничких дела на које он често реферише (колонијализам у Африци, Гетеов Фауст, Ибзенов краљ Иби...), као и политичког набоја који се, и поред повремених потешкоћа у разумевању локалног контекста, може ишчитати из његових дела, Кентриџа такође занима и позориште. Поред афричких студија и лепих уметности, он је студирао пантомиму у Интернационалној позоришној школи Жака Лекока у Паризу и сарађивао са позоришним трупама из Јужноафричке републике на бројним представама (Junction Avenua Theatre Company, Headspring Puppet Company).
Кроз своја два главна лика, Феликса Тителбаума и Сохоа Екштајна, радника и индустријалца, „доброг“ и „лошег“ момка, две стране истог новчића, Кентриџ коментарише стање друштва које се суочава са својом прошлошћу, сећањем и потискивањем злодела која су га задесила. Сећање и историја су подложни забораву и кривљењу, на шта Кентриџ покушава да нам скрене пажњу подсећањем на мало познате историјске епизоде из колонијалне прошлости Африке, као и самом техником рада. Наиме, његови кратки анимирани филмови настају од неколицине цртежа-сцена оцртаних угњеном и брисани гумицом, који су затим снимљени. У једном покрету се могу видети трагови претходних облика и покрета ликова и ствари, као и на крају крајева додир самог ствараоца, попут сећања које полако бледи и постепено нестаје или се претвара у нешто друго и сасвим неочекивано. Фрагменти сећања ликове у Кентриџовим филмовима често подсећају на прошлост коју покушавају да потисну, али је суочавање са реалношћу неизбежно, што има недвосмислену поруку у друштву које је током друге половине ХХ века функционисало на бази расне сегрегације. Уметник сведочи о свом времену: политика у делима Вилијама Кентриџа није јасна и манифестна, већ – као и у реалности – контрадикторна и амбивалнтна, а историја се може понављати уколико се човек не суочи са њом. По речима самог уметника: „заборављање је природно, а памћење чини уложени напор“.