(feb. 2010)
Sekunde sporo prolaze dok masa postaje gibkija i sve više podseća na puding a ne na grotlo vulkana. Per povremeno baca oko na sat i meri vreme: 1/8, 1/4, 3/8... zadovoljavajući svoju neurotičnu potrebu da stvari pakuje, ako ne po kategorijama (o čemu svedoči deset fioka začina iz celog sveta u ostavi kuhinje), onda po vremenskim ’’džepovima’’ kako on to voli da definiše. Seća se svog prvog ozbiljnog pokušaja pravljenja pudinga kod babe sa 6 godina koji je prošao neslavno: zakasnio je na dogovoreni dolazak, nije stavio dovoljno šećera i, pošto u brzini nije zahvatio šerpu sa rukavicom i ispekao se, pola vrelog pudinga je završilo po njemu i njegovom bratu. Sva sreća, uspeo je da dokaže da nije šeprtlja. Familija je prvi fakultet, potom slede ’’prave’’ studije. Nije on džabe vojvodin glavni kuvar. Odnosno, jedan od glavnih kuvara. ½. Sa bratom blizancem ima dogovor da jedan skita po svetu, sakupljajući recepte, začine i neophodno iskustvo, dok drugi radi mirno u Ramtopima u službi Velikog vojvode. Njih dvojica se smenjuju i dogovor ima manje ili veće vremenske dimenzije, u ovom slučaju za nedelju dana se brat vraća iz Južne Afrike gde je bio prethodnih mesec i po. Per ima poziv da ode u Vels i kuša njihovu domaću kuhinju. Skida sa vatre lavu od vanile koja je počela da ispušta smešne zvuke karakterističe za šale dece u predškolskom uzrastu i sipa je preko već pripremljenih čokoladnih smesa poređanih u staklene činije u obliku razjapljenih zmajevih usta. Prvi put proba neki strani puding, navikao je, zapravo odrastao na domaćoj proizvodnji, zna na čemu je, kao kada pravite palačinke na svojoj peći i tiganju, nema neočekivanosti, mada mu se neka rasejana sumnja javila na samom početku. Setio je se kasnije, kao poznanika koji je na pijanci ostao u nekom mračnom ćošku zaboravljen sve dok ga slučajno satima kasnije ne zgazite sa replikom bez ikakve zlonamernosti, već kao čistom konstatacijom njegovog postojanja: ’’A, ti si još tu’’. Odvojio je manju činiju da sipa nešto pudinga da ga proba kada se ohladi. Sve je odrađeno prema pravilima, nema razloga za brigu, u svakom slučaju ima i uzorak od pola činije koji će lično testirati. Uvek ta glupa paranoja da će nešto poći naopako. Valjda nesigurnost iz detinjstva koja tako ponekad iskoči napolje. Odnosi 5 1/5 činija na terasu da se ohlade na zimskoj idili i, zatvarajući vrata, posmatra kako se para harmonično uzdiže u vis na slabašnom povetarcu. Uzima iz šerpe ostatke pudinga i zastaje u momentu (kuvari će ili pre nego što su probali jelo reći ’’parfait!’’ ili napraviti kontemplativan izraz lica kao da su naišli na grumuljicu koja će vas lišiti života). Odlikovala ga je sposobnost da kada uoči neki problem, pre nego što ga saopšti (sebi ili okolini), već promisli alternative i moguća rešenja. Sada je ova reakcija izostala i znoj počeo da mu se pojavljuje na strateškim mestima na telu. Ako je problem sa šećerom, prevelika količina se da regulisati dodavanjem nečeg gorčeg, npr. čokolade za kuvanje ili cimeta, a ako je potrebno više šećera, posuti nešto slatko preko. Međutim, preko njegovih usana se čuo šapat: ’’Pa ovo nije puding...’’. Gleda na sat i shvata da ima još 20 minuta za koje se nadao da će iskoristiti da pročita novine i popije jednu-dve orahovače. Kesica od ambalaže nema nigde unaokolo da proveri šta je sve pravio, mali ih je pokupio ekspeditivno da ga on nije ni video. Ovo mu se nije desilo predugo da bi se setio svih spontanih načina kojima je rešavao novonastali problem, a opet iskustvo nije previše otišlo u zaborav da ne bi osetio skoro pa dečiju uspaničenost jer neće stići da obavi posao na vreme. Slike u glavi poput raznih nezgoda sa babom u kuhinji, razbijanja majčinog posuđa, ispuštanja vrele supe ocu na noge, spaljivanje dela kuhinje školskog učitelja su sve počele da se mešaju sa slikom velikog, gladnog, nestrpljivog i prekog Vojvode od koga mu je zavisio posao. Ionako je Vojvoda bio plemenit i moderan čovek, Perovo telo je lučilo mnogo više straha poput ideje o giljotini sve u nadi da njegovog vlasnika natera na brzu akciju. ’’Šta dođa...’’ prosiktao je Per i krenuo sporim hodom, potom lagano trčeći da traži malog po hodnicima...
Sekunde sporo prolaze dok masa postaje gibkija i sve više podseća na puding a ne na grotlo vulkana. Per povremeno baca oko na sat i meri vreme: 1/8, 1/4, 3/8... zadovoljavajući svoju neurotičnu potrebu da stvari pakuje, ako ne po kategorijama (o čemu svedoči deset fioka začina iz celog sveta u ostavi kuhinje), onda po vremenskim ’’džepovima’’ kako on to voli da definiše. Seća se svog prvog ozbiljnog pokušaja pravljenja pudinga kod babe sa 6 godina koji je prošao neslavno: zakasnio je na dogovoreni dolazak, nije stavio dovoljno šećera i, pošto u brzini nije zahvatio šerpu sa rukavicom i ispekao se, pola vrelog pudinga je završilo po njemu i njegovom bratu. Sva sreća, uspeo je da dokaže da nije šeprtlja. Familija je prvi fakultet, potom slede ’’prave’’ studije. Nije on džabe vojvodin glavni kuvar. Odnosno, jedan od glavnih kuvara. ½. Sa bratom blizancem ima dogovor da jedan skita po svetu, sakupljajući recepte, začine i neophodno iskustvo, dok drugi radi mirno u Ramtopima u službi Velikog vojvode. Njih dvojica se smenjuju i dogovor ima manje ili veće vremenske dimenzije, u ovom slučaju za nedelju dana se brat vraća iz Južne Afrike gde je bio prethodnih mesec i po. Per ima poziv da ode u Vels i kuša njihovu domaću kuhinju. Skida sa vatre lavu od vanile koja je počela da ispušta smešne zvuke karakterističe za šale dece u predškolskom uzrastu i sipa je preko već pripremljenih čokoladnih smesa poređanih u staklene činije u obliku razjapljenih zmajevih usta. Prvi put proba neki strani puding, navikao je, zapravo odrastao na domaćoj proizvodnji, zna na čemu je, kao kada pravite palačinke na svojoj peći i tiganju, nema neočekivanosti, mada mu se neka rasejana sumnja javila na samom početku. Setio je se kasnije, kao poznanika koji je na pijanci ostao u nekom mračnom ćošku zaboravljen sve dok ga slučajno satima kasnije ne zgazite sa replikom bez ikakve zlonamernosti, već kao čistom konstatacijom njegovog postojanja: ’’A, ti si još tu’’. Odvojio je manju činiju da sipa nešto pudinga da ga proba kada se ohladi. Sve je odrađeno prema pravilima, nema razloga za brigu, u svakom slučaju ima i uzorak od pola činije koji će lično testirati. Uvek ta glupa paranoja da će nešto poći naopako. Valjda nesigurnost iz detinjstva koja tako ponekad iskoči napolje. Odnosi 5 1/5 činija na terasu da se ohlade na zimskoj idili i, zatvarajući vrata, posmatra kako se para harmonično uzdiže u vis na slabašnom povetarcu. Uzima iz šerpe ostatke pudinga i zastaje u momentu (kuvari će ili pre nego što su probali jelo reći ’’parfait!’’ ili napraviti kontemplativan izraz lica kao da su naišli na grumuljicu koja će vas lišiti života). Odlikovala ga je sposobnost da kada uoči neki problem, pre nego što ga saopšti (sebi ili okolini), već promisli alternative i moguća rešenja. Sada je ova reakcija izostala i znoj počeo da mu se pojavljuje na strateškim mestima na telu. Ako je problem sa šećerom, prevelika količina se da regulisati dodavanjem nečeg gorčeg, npr. čokolade za kuvanje ili cimeta, a ako je potrebno više šećera, posuti nešto slatko preko. Međutim, preko njegovih usana se čuo šapat: ’’Pa ovo nije puding...’’. Gleda na sat i shvata da ima još 20 minuta za koje se nadao da će iskoristiti da pročita novine i popije jednu-dve orahovače. Kesica od ambalaže nema nigde unaokolo da proveri šta je sve pravio, mali ih je pokupio ekspeditivno da ga on nije ni video. Ovo mu se nije desilo predugo da bi se setio svih spontanih načina kojima je rešavao novonastali problem, a opet iskustvo nije previše otišlo u zaborav da ne bi osetio skoro pa dečiju uspaničenost jer neće stići da obavi posao na vreme. Slike u glavi poput raznih nezgoda sa babom u kuhinji, razbijanja majčinog posuđa, ispuštanja vrele supe ocu na noge, spaljivanje dela kuhinje školskog učitelja su sve počele da se mešaju sa slikom velikog, gladnog, nestrpljivog i prekog Vojvode od koga mu je zavisio posao. Ionako je Vojvoda bio plemenit i moderan čovek, Perovo telo je lučilo mnogo više straha poput ideje o giljotini sve u nadi da njegovog vlasnika natera na brzu akciju. ’’Šta dođa...’’ prosiktao je Per i krenuo sporim hodom, potom lagano trčeći da traži malog po hodnicima...
